Pre neki dan sam razgovarala sa mojom klijentkinjom koja je inspirisana jednom knjigom, govorila o stilovima vezanosti u partnernim odnosima. I shvatila sam u tom trenutku, da dugo nisam o tome govorila ni pisala.
Neke stvari, nama terapeutima s vremenom odu u pozadinu. Kada radimo, u praksi su te teorije uvek “tu” negde i odatle biramo svoje “alate”, i “intervencije” koje su neophodne u datim trenucima. Ali to postaje automatizovano, i neretko imamo utisak da bismo se ponavljali kada bismo govorili o nekim definicijama i teorijama.
Ipak, mislim da je sama edukacija, tj. svesnost o tome šta mi radimo u partnerskim odnosima, na koji način se povezujemo – od izuzetnog značaja.
Naša prva iskustva povezivanja sa onima koji su brinuli o nama, odrediće i stil povezivanja sa drugim ljudima tokom života. Ako je sve bilo u redu, nećemo imati većih poteškoća i u partnerskim odnosima ćemo dobro funkcionisati i bićemo u velikoj meri spontani. Ukoliko naše iskustvo nosi puno povreda (a nažalost, više je ljudi na svetu sa povredama, nego bez), oni će stvoriti jednu vrstu “radara” za one partnere koji će ih povređivati. Drugim rečima, oni će privlačiti upravo one koji će im nesvesno “nuditi” nešto za čime čeznu, čega su ostali gladni. A možda najpreciznije rečeno – biraće one koji će dirati baš u one bolne tačke i pozivati ih na rast. Zato želim da prođemo kroz osnovne stilove:
Sigurni tip vezanosti
Ovaj tip suštinski ima pozitivnu sliku o sebi i o drugima, ali ne gubi svoju autonomiju i integritet u kontaktu s njima. Osobe sa sigurnom vezanošću karakteriše internalizovani osećaj sopstvene vrednosti i prijatnost zbog ostvarivanja bliskosti u bliskim odnosima i shodno tome, one uživaju i u ličnoj autonomiji i u zadovoljavajućim odnosima sa drugima. Smatra se da pola populacije spada u sigurne (mada ja nisam sigurna u to). Veruje se da ustvari pola populacije relativno dobro funkcioniše ali ako se uslovi pogoršaju onda opet ove tendencije (težnja da se popune rupe koje fale) dolaze do izražaja.
Osoba sa sigurnim tipom vezanosti bi rekla: “Volim te, budi tu. Znam da mogu i bez tebe, ali s tobom mi je lepše i želim da smo zajedno. Ako me ostaviš, ako odes, neću se raspasti, biću jako tužna, ali život ide dalje, mogu se nositi sa tim”.
Izbegavajući tip vezanosti
Oni imaju pozitivni model sebe i negativni model drugog. Osobe sa povlačećim stilom vezanosti namerno izbegavaju bliskost sa drugima, zbog negativnog očekivanja koja imaju u odnosu na njih, i da bi sačuvali samopouzdanje i osećaj sopstvene vrednosti, potenciraju svoju uspešnost, odbrambeno negirajući vrednost bliskih odnosa i naglašavajući značaj nezavisnosti. Zato se u partnerskom odnosu ne prepuštaju, ulaze u površne odnose, jer za njega je sigurnije ako su ipak malo udaljeni, da nema previše pitanja, i da se od njega ne traži previše. Oni u vezi drže veću distancu, zatvoreni su, često ne vole dodirivanje, čuvaju svoju intimnu i nije im teško da budu sami.
On ima stav: “Ljubav i emocije nisu tako bitne. Nije da ne želim da imam nekog, trebalo bi….., prihvatam da treba da budem u nekom odnosu, a i možda mi je vreme za decu. Verovatno te volim, mislim da te volim, ali nemoj me previše gnjaviti sa svim tim stvarima, potrebama i ne shvatam zašto dramiš toliko oko svega. Sve je ok”.
Zavisni (preokupirani) tip vezanosti
Definisan je negativnim modelom sebe i pozitivnim modelom drugog. Ove osobe imaju duboko usađen osećaj da ne vrede. Karakteriše ih jaka zavisnost od drugih da bi održali pozitivnu sliku o sebi. U tom smislu, pozitivni model drugog, motiviše osobe sa zavisnim (preokupiranim) stilom vezanosti da potvrde svoju vrednost kroz izrazitu bliskost, simbiotičnost, u ličnim odnosima, ostavljajući ih pri tom izuzetno ranjivima i podložnim ekstremnoj teskobi kada njihove potrebe za bliskošću nisu zadovoljene. Ove osobe su donekle ostale željne bliskosti i ljubavi. To su oni ljudi koji ne mogu funkcionisati ako nisu u vezi. Kako se jedna veza završi, odmah se ulazi u drugu, ili ako nisu u vezi, jako pate. Ovaj zavisni tip, nije slučajno takav. To nije neka izmišljotina, njemu je zaista teško funkcionisati samostalno, a da nisu povezani sa nekim. On pokušava dovršiti onu fazu simbioze iz prve godine koja nije nikad bila kako treba dovršena, i nastoji se zakačiti, prilepiti (“atačment”) za drugu osobu, bez obzira da li mu je tri, trideset tri, ili pedeset tri godine.
Ovakav tip će reći: “Želim pažnju, da budeš tu za mene, da me vidiš, da me doživiš, i da puno vremena provodimo zajedno. Volim te zato što mi trebaš, i ako mi ne daš šta mi treba, biću jako besan, ljut i frustriran, do toga da te mogu početi mrzeti jer mi svojom nedovoljnom pažnjom potvrđuješ moju neadekvatnost.”
Plašljivi tip vezanosti
Definisan je negativnim modelom sebe i negativnim modelom drugog. Ove osobe su, kao i one sa preokupiranim tj. zavisnim stilom, visoko zavisne od drugih, jer kroz odnos sa drugima traže potvrdu sopstvene vrednosti. One, istovremeno, imaju negativna očekivanja od drugih, te su sklone izbegavanju bliskosti iz straha, da bi izbegle bol i minimizirale razočaranje zbog potencijalnog gubitka i odbacivanja.
Ovaj tip nosi i ovu zavisnost, ali uopšte se nije usudio upustiti u tu zavisnost jer postoji veliki strah od kontakta, odnosa i povređivanja koji je nekad davno pretrpeo. Ta osoba funkcioniše po principu: jako želim vezu ali se jako plašim da utonem u to. Ako se to desi i ako se dogodi povreda, ako me neko odbije, onda se još više zatvorim i tako još nekoliko puta i onda se više ne puštam. Na kraju to postaje neka vrsta samoostvarujućeg proročanstva. Sklonost ka zaljubljivanju će postojati, ali kada treba da se prepusti zaista u to, i da produbi taj odnos, ovaj tip će odabrati da bude na distanci. A takođe se boji ako će neko previše ulaziti u njegov prostor i tražiti veliku bliskost, za njega je to previše ugrožavajuće. Ovo je jedaan od kompleksnijih tipova i tu možemo naći česte primere zaljubljivanja u nedostupne partnere, zauzete, ili one koji žive daleko.
Stav osobe sa ovim stilom je: “Budi tu, budi blizu, ali nemoj previše tražiti, pričekaj da se ja dovoljno otvorim da ti mogu prići pa ćemo možda nekada imati lep odnos, ali nemoj slučajno otići, a opet nemoj ni puno tražiti od mene. Voleću te ako me ne povrediš, ako me nećeš ostaviti. Ali moraš biti tu, dovoljno blizu da pokažeš svoju spremnost za odnos sa mnom, a to dovoljno blizu može da bude godinama i godinama dok ja ne osetim da se mogu pustiti u odnos s tobom”…
* Zato se često desi da izbori upravo budu takvi da ne dozvoljavaju punu bliskost. To su upravo ovi odnosi koji ne mogu u potpunosti da se realizuju i koji štite osobu od moguće povrede – što se super opravdava nekim odsustvima (fizičkim, emotivnim i sl.).
- Koliko su vam poznati ovi stilovi?
- Koji ste vi “tip”?
- Da li prepoznajete ovde svog partnera?
- Ili svoje partnere sa kojima se uvek “sudarite”?
Budite svesni toga. Ovi koncepti spadaju u svesnost o sebi. Ako ne znamo na koji način pristupamo u vezama, nećemo znati ni gde grešimo, ni kako da popravimo te probleme. Ako nemamo tu svesnost, svaki put ćemo svoje lične frustracije unositi u vezu, ili birati partnere, tražeći rešenje za svoje davne patnje, potvrdu svoje vrednosti i slično. Ova svesnost dovodi do razdvajanja deteta u nama, od odrasle osobe koje smo danas i sa kog mesta biramo svoje partnere.
Kada jednom individuiramo, mi smo spremni birati svesno, bez straha, bez skrivenih očekivanja, nego sa mnogo većom jasnoćom o tome šta unosimo u odnos, šta očekujemo, i šta je od toga disfunkcionalno i zastarelo, a šta je danas hranljivo.
Napravila sam malu pauzu od prošlog newslettera do sada, jer sam pripremala neke nove projekte i prošle nedelje održala i poslednji modul na temu Granica, ali evo me opet, sa nekim novim idejama i i planovima za zajednički rast!
Čujemo se uskoro opet,
a vi do tada, razmislite malo o današnjoj temi!
Veliki pozdrav od mene, Dunja
