- Da li to znači da više ne možemo više da se zaglavimo i pogrešimo?
- Da uvek znamo šta želimo i živimo u skladu sa sobom?
- Ili da znamo kako da izađemo iz zaglavljenosti?
- I kako da primamo feedback od drugih – a ne poništimo sebe?
- Da budemo lojalni sebi – a otvoreni za druge?
“Poznavanje sebe” ne znači uvek jasnoću u vezi sa sopstvenim potrebama i odsustvo dilema. Nećete izbeći greške i praviti uvek mudre izbore, ako “poznajete sebe”. Samo ćete brže izaći iz svoje “rupe” oslanjajući se na svoje, a ne na “tuđe noge” (mišljenja i potvde).
Pre svega, to “SEBE” se menja. Stalno. I jedno koje ste spoznali možda nije isto u drugačijem kontekstu, jer postoje novi faktori koji utiču, bacaju drugu svetlost.
Druga stvar, postoje mnogi identiteti (subselfovi), mnoga “Ja” koja se tiču različitih segmenata vašeg života. Neko sebe oooodlično poznaje u poslu, i nema problem da postavlja Granice, dok u partnerskim odnosima stalno ulazi u maglu. I obrnuto.
Dakle, mi se stalno menjamo, stalno “postajemo” na neki način “novi” – tj. rastemo.
Stoga, nije realno imati stalni balans, biti “u skladu” i znati šta želiš i kuda ideš.
E sad, kroz život stalno ulazimo u nove dileme, pitanja, raskrsnice. I to što smo radili na sebi, ne znači da više nećemo biti na tim mestima (jer od njih je sačinjen život), nego znači samo da ćemo bolje znati kako da ishendlujemo te situacije.
Stvar je u razumevanju toga KAKO da kontaktiramo sebe u određenom trenutku ili kontekstu. Kako da potražimo tu (autentičnu) potrebu – i napravimo neki izbor? Kako da verujemo sebi i svom unutrašnjem glasu, a opet da ostanemo otvoreni za nove uvide? Kako da čujemo feedback drugih – a da ne izgubimo sebe? Kako da znamo je taj unutrašnji glas naša autentična potreba, a ne odbrana? Kako da znamo da donosimo neku odluku (i radimo nešto) jer to stvarno želimo, ili jer se osećamo ugroženo?
Pre svega, važno je da damo sebi vremena i dobijemo jednu vrstu “distance” koja će nam dati širu sliku. Dok smo u trenutku koji je intenzivan, nabijen emocijama, veća je verovatnoća da reagujemo iz primarne odbrane. Ipak, ako pustimo da se situacija “ohladi” pa vidimo da i posle isto mislimo i osećamo, moguće je da je u pitanju ono što je zaista naš stav, potreba i odluka (a ne nesvesni mehanizam odbrane).
Takođe, kada poznajemo sebe, znaćemo koje su nam bolne tačke. Gde se uglavnom “pecamo” i zašto. Znaćemo koja bolna iskustva projektujemo, i posebno ćemo poznavati unutrašnji doživljaj koji se ponavlja (kroz različite situacije) a koji ima veze sa nekim našim starim nerešenim odnosima ili situacijama koje nosimo u sebi.
Sve to mnogo pomaže da vidimo sebe čistije i odvojimo žito od kukolja (svesno od nesvesnog, naše od tuđeg…).
Ipak, nekad će nam biti potrebno vreme da se svi elementi koji pripadaju određenoj situaciji, slegnu. To takođe doprinosi izmicanju i ulasku u metaperspektivu odakle imamo bolji pogled.
Izuzetno važno mesto koje dostižemo radom na sebi jeste da možemo da čujemo drugu osobu (kojoj verujemo) ali da ne moramo odmah da prihvatimo to kao jedinu i konačnu istinu. Uvek imamo prostor da razmislimo o tome, da pustimo da prođe neko vreme da bismo profiltrirali kroz sopstvene formule razmišljanja i svesnost koju smo postigli radom na sebi. Možda je ta osoba potpuno u pravu, možda to što je rekla deluje samo logično, a naš “stomak” kaže da tu ima još nešto…
Ipak, važno je da ne žurimo i ne zatvaramo vrata. Moramo biti spremni da napravimo prostor za interakciju između našeg nesvesnog, naše sredine (odakle dolaze mišljenja i saveti) i naše novopostignute svesnosti koju koristimo dalje kroz život.
Dijalog sa sobom
Da se dotaknem i psihoterapije, njene funkcije, suštine i trajanja. Uz psihoterapeuta učimo te procese. Internalizujemo glas terapeuta (njegov levak pitanja, način na koji nas traži, nas i naše primarne pokrete i maskirane potrebe). Ne treba nam on zauvek. To je kao da nikad ne odlažemo pomoćne točkiće jer ne verujemo u sopstveni kapacitet sa održimo balans.
Verujemo da terapeut uvek zna odgovor. Ali on ustvari zna KAKO da traga za njim. Ima dovoljnu distancu sa koje može da ugleda celu sliku – i koja mu pomaže da ne bude “zalepljen” za jednu “figuru”, jedan problem, jednu osobu, jedan konflikt, jednu rečenicu …. On ima metaperspektivu, kao nekakav pogled iz ptičije perspektive koju razvijamo i sami tokom našeg terapijskog procesa. Učimo da sagledamo celinu (sebe, druge, i procese njihove i naše koji su isprepletani) i u njoj nađemo svoje odgovore.
U nedavnoj privatnoj konverzaciji, naišla sam na nesporazum. I u razgovoru sa prijateljima o tome, dobila jednu “sliku”, koja mi je logična (kognitivno) ali s druge strane nisam sigurna da je moj “stomak” odobrava.
To je situacija u kojoj ne znam da li postoji očigledan mehanizam odbrane kod mene (jer liči da jeste) ili je u pitanju Granica koja štiti neku moju originalnu potrebu. Ja još uvek ne znam odgovor, ali on i nije tema, nego sam način dolaženja do njega.
Ono što hoću da naglasim, jeste da se često dešavaju ovakve situacije, i da nekada proces spoznaje traje. Samo što brže je taj proces komforniji i brže dođete do odgovora, kada bolje poznajete sebe (svoje mehanizme, nesigurnosti, potrebe…).
Važno je da u toj situaciji budete otvoreni da razumete da li se branite od nečega što treba da vidite, prihvatite – ili branite svoju autentičnu potrebu, imate kapacitet da čujete druge ljude, sliku iz njihovog ugla, ali da ne gubite poverenje u smisao svoje reakcije u datom trenutku.
Kada se vratim na moj aktuelni primer, znam da to može biti autentična Granica koja sa razlogom izaziva konflikt – ali može isto biti i nesigurnost odakle dolazi nesvesna odbrana.
“Poznavanje sebe” pomaže da ja u navedenoj situaciji ipak budem komfornija da stojim u toj “magli”, izgubljena u sopstvenim procesima:
- jer znam da postoji nešto što treba da vidim, naučim tu gde sam se našla i imam poverenje da će se kao i prethodnih puta razbistriti slika;
- jer sam naučila da verujem i svojim otporima, da ne budem osuđujuća prema sebi, nego zainteresovana sa poruku tog otpora;
- jer se ne plašim svoje nesigurnosti, znam da je imam, ali ona ne poništava sve što jesam pored toga;
- jer verujem da se samo na taj način raste, i mogu i pored raznih drugih glasova u sebi, da prepoznam i česticu radosti što ću spoznati šta moje biće zaista želi i biti još malo bliže sebi. Svojoj istini, svojim potrebama i suštini.
“Poznavanje sebe” pomaže da znate kako da razumete svoje “greške”, da se ne plašite istih, da učite iz njih – a ne da ih nemate.
“Poznavanje sebe” pomaže da u sukobu imate Granicu ali i kapacitet da se otvorite za deo istine koja dolazi sa druge strane – bez da izgubite sebe i sve što o sebi znate tom prilikom (da ne verujete automatski više drugome umesto sebi).
“Poznavanje sebe” pretpostavlja svesnost o tome da se uvek menjamo, i slobodu da istražujemo i učimo. Podrazumeva otvorenost, odsustvo isključivosti prema bilo kojoj strani – i zainteresovanost za istinu. Ma kakva ona bila.
Kako vam se čini, da li osvajate ovo mesto?
Koliko zaista poznajete sebe?
P.s. Nemojte biti prestrogi, i ne zaboravite početak ovog teksta, mi se stalno menjamo, i sebe upoznajemo čitav život. Ali budite svesni da li ovladavate ovim procesom kontaktiranja sebe na pravi način. To je jedino važno i ono tlo na koje se oslanjate dok se kroz nova iskustva, iznova i iznova menjate.
Od srca,
Dunja
