I koje su posledice življenja bez jasnih Granica?
Ljudi često dođu na terapiju nesvesni problema koji su ih doveli u situaciju u kojoj su. Oni tada navode razne simptome kao što su: anksioznost, odsustvo koncentracije, umor, preplavljenost sadržajima, izdaju od strane bliskih ljudi, nepoverenje, razočaranje. Bore se sa stalnom krivicom i opštim nezadovoljstvom. Osećaju da gube sebe, i da sve po malo gubi smisao. Nemaju više energije, pada im volja, i samo se vrte u začaranom krugu tražeći odgovor.
Ipak, do odgovora često prođe puno vremena a oni su tada izgubili mnogo snage, nerava, zdravlja – i prilika.
Imam utisak da je osnovni razlog koji leži iza brojnih razloga o kojima sam slušala – zapravo kulturološki uticaj i vaspitanje (“mami ne smeš da kažeš Ne” ili “ako me voliš nećeš me odbiti”…).
Stiče se zaista utisak da smo sebični ako stavimo sebe ispred drugog, da smo bezobzirni i bahati. S druge strane ako smo darežljivi (preko granice), smatra se da smo dobri ljudi. Tako sklapamo sliku o sebi, a ona je u temelju našeg kapaciteta da postavimo Granicu.
Neki osnovni razlozi odsustva Granica (koji su došli iz analize mog mini istraživanja jesu):
- strah od neodobravanja i odbacivanja,
- osećaj nelagode i stid zbog zauzimanja za sebe,
- uverenje da smo sebični ako postavimo Granice,
- kulturološki uticaj, stečena uverenja u porodici,
- stid (ja nisam ok, pa ni moje potrebe, sigurno preterujem),
- nesvesnost o Granicama, i opciji da kažu Ne u tim situacijama
- podrazumevanje da drugi treba da znaju da nešto nije ok
- “ne znam kako to da uradim”….
Rečenice koje sam često čula:
1. “Žao mi je osobe sa suprotne strane”
Ovde imamo situaciju u kojoj se ljudi identifikuju sa ljudima kojima treba da kažu Ne. Štite njih, i u isto vreme štite sebe od grubosti koje su doživljavali. Ovde mora da se radi na tom osvešćivanju sopstvenih priča koje su dovele do tog prezaštićujućeg odnosa prema drugima – jer tako lako gubimo sebe.
2. “Neću da uvredim ili naljutim nekog”
A da li želiš sebe da naljutiš? Jer neminovno je, da će do toga doći nakon nekog vremena trpljenja. Dođu situacije u životu kada moramo izabrati između sebe i drugog. Kada smo u situaciji da zaustavljamo svoj razvoj zbog toga što će se neko naljutiti (samo zato što je imao drugačija očekivanja), moramo da se zapitamo da li je to odnos u kome mi možemo da rastemo?
3. “Želim da održim dobru sliku o sebi”
Nećeš je održati, naprotiv. Dostojanstvo dolazi kada postaviš granice. To je taj začarani krug. Negativna slika o sebi čini da se čovek smanjuje pred drugima, kako se on smanjuje, sve više mu opada i samopouzdanje, a što je nesigurniji u sebe, ima veći strah da postavi granice.
4. “Plašim se odbacivanja i usamljenosti”
U ovom slučaju (koji je veoma čest) imamo nesvesni izbor da uklonimo sve svoje Granice, jer ako ih postavimo, ostaćemo sami. Ovo je najčešće potpuno iracionalan strah nemoćnog deteta koji se plaši da se suprotstavi roditelju.
Ne kažem da neki ljudi neće otići, ali u životu se događaju i takve situacije. Neće otići svi, i neće otići ljudi koji imaju razumevaja za vaše potrebe i koji vas vide i vole onakve kakvi jeste (a ne samo u odnosu na to koliko ste spremni da povlađujete i budete “dobri”).
5. “Ja se u tim trenucima uopšte ne setim da treba da postavim Granicu, u tim trenucima nekad iskreno dajem i uživam u tome”
Apsolutno razumem. Nikada nismo učili o tome, i prirodno je da ne vidimo šta se zapravo događa u situacijama koje nam naprave rane. Često želimo da damo sve od sebe, da učinimo, da budemo dobri ljudima koje volimo. Često ne mislimo da radimo bilo šta pogrešno tada i ne osećamo da radimo na neki način protiv sebe. Tek nakon nekog vremena shvatimo da smo previše dali – ali ne ovako direktno, nego kroz pasivnu agresiju, anksioznost u prisustvu te osobe, izbegavanje iste, ili impulsivnost.
Kada jednom postavimo Granice, osećamo se dostojanstveno i ponosno. Vraća nam se energija i osećamo olakšanje. Granice nas zaista regenerišu jer štite prostor u kome možemo da se razvijamo i punimo svoje baterije. Ono što je ključno, jeste doživljaj da smo verni sebi.
Ipak, postavljanje granica ne ide uvek tako lako. Postoji i pratilja Granice, zvana Krivica koja dolazi da unese sumnju ili donese stara toksična uverenja koja nas pozivaju na staro mesto.
Postoje Krivice koje su “ok”, koje na neki način pripadaju toj sitaciji. To su one prirodne situacije u kojima rast jedne osobe ili životna odluka koja dolazi sa ličnim razvojem – drugoga rastuži ili izneveri njegova očekivanja koja uključuju tu osobu.
Da bismo razrešili problem sa neurotičnom krivicom koja nas stalno čini da se osećamo kao bezvredni i sebični, treba da radimo na svom stidu, doživljaju sebe, i raskrstimo sa starim toksičnim obrascima i ljudima iz najbliže okoline koji su nas učili kako funkcioniše svet. Možda njihov, i možda ranije – ali danas mi imamo moć u svojim rukama i dužni smo da je preuzmemo i zaštitimo sebe.
Granice najčešće ne postavljamo jer ne znamo Kako. I kada ih postavimo, to bude u obliku pucanja, kada više ne možemo da trpimo. Naravno, posledice takvog postavljanja granica su užasne. Jako je važno da imamo način na koji govorimo da Granica ima zadatak da štiti naše biće i naše potrebe. A kada su naše potrebe zadovoljene i kada naše biće ima dovoljno prostora za sebe – rado će pozvati i druge u taj prostor.
