Psrihoterapija Dunja Vesic

Priče o svesnosti, procesu promene i kreiranju zdrave unutrašnje podrške.

Zapratite na Spotify

Nedavne epizode podcasta

Kada bol probudi snagu u namaPodcast - Psihoterapija Dunja Vesić

Kada bol probudi snagu u nama

A šta ako ni psihoterapija ne uspe?Podcast - Psihoterapija Dunja Vesić

A šta ako ni psihoterapija ne uspe?

Zašto se ljudi plaše psihoterapije?Podcast - Psihoterapija Dunja Vesić

Zašto se ljudi plaše psihoterapije?

Kažnjavanje ćutanjem “Silent treatment”Podcast - Psihoterapija Dunja Vesić

Kažnjavanje ćutanjem “Silent treatment”

U strahu su velike očiPodcast - Psihoterapija Dunja Vesić

U strahu su velike oči

Vuk dlaku menja, ali ćud nikadaPodcast - Psihoterapija Dunja Vesić

Vuk dlaku menja, ali ćud nikada

Ko visoko leti nisko padaPodcast - Psihoterapija Dunja Vesić

Ko visoko leti nisko pada

Ko zna zašto je to dobro?Podcast - Psihoterapija Dunja Vesić

Ko zna zašto je to dobro?

U se i u svoje kljusePodcast - Psihoterapija Dunja Vesić

U se i u svoje kljuse

Ljudi koji vole sebe su egoistiPodcast - Psihoterapija Dunja Vesić

Ljudi koji vole sebe su egoisti

Kad poštuješ sebe – poštuju te i drugiPodcast - Psihoterapija Dunja Vesić

Kad poštuješ sebe – poštuju te i drugi

Pametniji popuštaPodcast - Psihoterapija Dunja Vesić

Pametniji popušta

Znam da ništa <br> ne znamPodcast - Psihoterapija Dunja Vesić

Znam da ništa
ne znam

Kad porasteš, kašće <br> ti se samoPodcast - Psihoterapija Dunja Vesić

Kad porasteš, kašće
ti se samo

psihoterapija.dunja.vesic

Kao što prava ljubav počinje kada se razočaramo

Kao što prava ljubav počinje kada se razočaramo - tako i ljubav prema sebi počinje kada dopustimo da se drugi razočaraju u nas.
•
Kad sam tek počela da radim s klijentima, bila sam u grču da ih ne razočaram, da im se dopadnem… i onda sam shvatila da koliko se god ja trudila, jednostavno nisam odgovarajući broj za sve. Ne gledamo u istom pravcu, ne oslanjamo se na istu filozofiju, ne verujemo u iste stvari.
•
Takva preispitivanja postoje i u partnerskim odnosima. “A šta ako se razočara u mene? Šta ako raskinemo zato što sam ja drugačija, što ne mogu da se uklopim ili što sam previše (odreagovala, tražila…)?”
•
Sad bih sa zadovoljstvom prihvatila taj rastanak. Verovatno bih bila tužna ali bih znala da niko tu NIJE KRIV. Potrebe su različite, i gubi se zajednički put.
•
Sećam se i svojih grešaka, i teškog samooptuživanja jer ZNAM da nisam trebala to nešto da uradim ili kažem. I sada mi je žao što sam se dugo kuvala u tom vrelom loncu. Žao mi je što nisam imala kapacitet da promenim percepciju i da kažem sebi: “ok, ovo nije bilo dobro, prihvati odgovornost, vidi šta možeš da popraviš, imaš pravo da se ljudski pokaješ, da se potrudiš da budeš bolja posle ove situacije i da ideš DALJE.”
•
Ekart Tol kaže: Ako osećate krivicu u pogledu nečega što ste uradili u prošlosti (ili niste a trebali ste)? U ovo možete biti sigurni:

DELALI STE U SKLADU SA SVOJIM NIVOOM SVESTi (ili nesvesnosti) u datom trenutku. Da ste bili budniji, svesniji, delali biste drugačije.
•
I zaista, zapitajte se, da li biste isto uradili, odreagovali, u nekoj prošloj situaciji, sa tim što danas znate?
•
Bili ste jedna osoba tada. Svakog dana “postajete” neko drugi. Nešto drugačiji. Kao što nikad u istu reku ne možemo ući dva puta. Tako nećete biti sa istom osobom kada je sretnete posle nekog vremena. Čak i ako se viđate stalno, ili živite zajedno - ne upadajte u naivnu zamku da “sve znate” o njemu ili njoj. Pa ni o sebi.
•
I nemojte shvatati lično nečiju promenu. Sebično bi bilo očekivati da osoba uvek ostane ista. To bi bilo zaostajanje, a svako od nas ima pravo da razvija svoje potencijale, otkriva svoju dušu, i u skladu sa njom, ide dalje. Nekim svojim putem.
•
#psihoterapijadunjavesic

Mislim da je Mahatma Gandi rekao da “niko ne može da te povredi bez tvoje dozvole”. I ne znam da li smo civilizacijski stigli na ovo mesto. Kada je neko povređen, najčešće traži podršku u vidu napada ili osude na tu osobu. I naravno da nekada neko ponašanje zaslužuje osudu. Ali šta dalje? Ja mogu dati jeftinu utehu i reći da su ljudi zli - ali time i podržati ulogu žrtve. Tu NEMA rasta.

Ovo nije opravdanje za povređujuća ponašanja drugih - ali jeste podsetnik na odgovornost koju MI imamo. Neko može biti zao, nesvestan, poremećen - i svojim ponašanjem nas povređivati.

Ljudi mogu da budu loši, nesvesni, destruktivni po nas. Ali šta mi radimo? Koja je naša uloga u tome? Naš odgovor?

Nadamo se da će postati bolji?
Ostajemo tu jer “bar nismo sami”?
Izbegavamo da se suočimo sa svojim strahovima?
Verujemo da smo slabi da bismo nešto promenili?
Tražimo od drugog da nas poštuje i voli - dok mi sami ne poštujemo sebe?

Preuzeti odgovornost znači biti svestan koje strahove hranimo ili koje “benefite” imamo iz tolerisanja. Dakle:

1. Pronaći svoje strahove u pozadini. Od odbacivanja, usamljenosti.
2. Osvestiti svoje nesigurnosti koje nas drže u čeljustima onih nas povređuju.
3. Ohrabriti se za rizik i promenu.

Nekada je surovo, ali činjenica je da svakim delanjem ili odsustvom akcije - mi nešto biramo. Kada osvestimo ŠTA, bliži smo slobodi. Ma koliko bolelo, bilo neprijatno, ili porazno za nas - svesnost je korak ka promeni. Dok ne znamo šta suštinski radimo (koji nas strahovi vode), nemamo mogućnost da preuzmemo odgovornost. Dok ne poznajemo sebe, nismo slobodni.

I drugi će uvek biti krivi….

#psihoterapijadunjavesic #beograd

Nisam bila u Srbiji kada se desio prvi užas pa jo

Nisam bila u Srbiji kada se desio prvi užas pa još jedan za njim. Još uvek sam na putu, i verujem da ne mogu u potpunosti da osvestim ono o čemu danima slušam od svojih prijatelja koji žive u okolini škole, od klijenata i prijatelja čija deca idu u Ribnikar, od medija… koji pokušavaju da odgovore na pitanja “šta se desilo, kako, zašto…”
•
Tragedija ovakvih razmera vas učini toliko malim, da je svaka reč samo kap u moru. Zato me ne čudi ona tišina na mrežama koja je trajala danima. I ja sam bila nema.
•
Možemo sada govoriti o traumi, načinima prevazilaženja, možemo analizirati i davati neke zaključke koji će učiniti da vratimo doživljaj sigurnosti posle svega. Ali ja neću ići u tom pravcu. Bar ne sada. Možete naći brojne tekstove o traumama i naći podršku na taj način. Ima i kod mene na sajtu/blogu par tekstova. Ja ću postepeno govoriti o svemu tome, kao što inače radim kroz neku vrstu edukacije o našim osećanjima i načinima na koje ih možemo procesuirati.
•
Ne mislim da je sada dobro da budemo SAMO u tim sadržajima. Kao što ne mislim naravno, ni da je dobro anestezirati, ne pričati o tome i potiskivati traumu. Moramo imati meru i pratiti u sebi kada je vreme za šta.
•
I iskreno, ja prvi put ne osećam potrebu da govorim puno o ovome. Bar ne više od ovog teksta. Mislim da su sva pitanja manje više obradjena - ali nisam sigurna da imamo odgovor.
•
U ovoj situaciji sistem mora da počne da obuhvata sve faktore koji su uključeni u ovu tragediju, obradjujući ih 1 po 1. U kolektivnim traumama, više nego ikad je potrebna sistemska podrška. A mi, pojedinci ćemo doprinositi po malo, bez pretencioznosti, svesni svog ograničenog dometa, ali i značaja svake vrste podrške i širenja svesnosti u ovom trenutku.
•
Koliko god da su ovi dogadjaji strašni, i koliko god nama svima bila potrebna sada sigurnost u pronalaženju uzroka, i odgovora, ne treba žuriti sa zaključcima, i mešati žabe i babe. Svi problemi o kojima se danas govori su veliki. Od zanemarivanja dece do rijalitija i promovisanja nasilja, ali treba biti oprezan u povezivanju i zaključivanju.
•
Nastavak 👇

Empatija je divna - dok ne postane destruktivna. A

Empatija je divna - dok ne postane destruktivna. A to nažalost najpre vidimo kada nam je narušeno zdravlje, kada nas naše telo zaustavlja tamo gde bismo inače lagano proklizali.
•
Nažalost tada su posledice uglavnom teže. Kao da telo poručuje “kad me ne čuješ, moram biti glasniji da osiguram da me čuješ (ili da te zaštitim)”.
•
Za mnoge ljude za koje kažemo da su “dobrice”, da su “flegme”, da kod njih sve može i da su zato “divni” - ne znamo da su zapravo zaglavljeni u nekim uverenjima i “pravilima” koja im oduzimaju slobodu da idu svojim putem koji podrazumeva okretanje ledja drugim (tudjim) putevima.
•
Put okretanja sebi izgleda ovako:

- Dati sebi dozvolu da tvoj put ne podrazumeva sreću drugog;

- Ugasiti zvono na telefonu, odložiti odgovor;

- Dati pravo sebi da napraviš izbore koji neće naići na razumevanje i odobravanje od drugih;

- Pristati na ljutnju drugog po cenu svoje slobode;

- Znati kad je previše empatije, a malo brige o sebi;

- Biti svestan toga da naše potisnute potrebe i emocije prave svoju buru u telu i ne odlaze nigde;

- Imati svesnost o tome da svaki ples igraju dvoje i da u svakom odnosu dvoje imaju odgovornost;

- Osvestiti da kada ne brinemo o sebi, nećemo biti dobri ni za druge;

- Reći NE, iako drugi smatraju da nije “opravdano”

- Dati sebi slobodu da interpretiramo stvari na svoj način i da živimo po svojim pravilima bez pravdanja i stalnog prilagodjavanja drugima (i po cenu ljutnje drugog ili razlaza) - JESTE POLA ZDRAVLJA.
•
Zdravlje nema cenu. Toga se setite svaki put kad predjete preko sebe iz straha od ..... ljutnje i razočaranja drugih, separacije, odbacivanja.
•
Telo će vam dati tu informaciju (za početak blaže) - kroz bol u stomaku, zelucu, potrebu da izbegnete nekog, netrpeljivost, anksioznost, tremu, strah od mišljenja drugih....
•
To je prvo NE. Reagujte.
•
Podsećam da je PROGRAM “Postavi Granice” u kom vas učim o svemu tome, U PRODAJI JOŠ 2 dana.
•
Više info na linku u opisu profila i na sajtu.
•
P.s. ovog puta dobijate kao dodatak moj program “Oslobodi se krivice” - jer granice uvek za sobom vuku kajanje i krivicu. Vreme je za oslobadjanje. 👩‍💻
•
#psihoterapijadunjavesic #granice #brigaosebi #zdravlje #svesnost