Monogamija i strah od smrti: Šta stoji iza potrebe da stalno menjamo partnere?
Da li pristajete da budete zajedno dok vas smrt ne rastavi?
Kako reagujete na ovo pitanje?
Ostati kraj jedne osobe postaje sinonim ograničenosti i smrtnosti.
U filmu “Opsesija” harizmatični profesor koji stalno menja žene, ali ipak ni jednoj ne dopušta da mu se približi, i zadrži se u njegovom životu, u jednom trenutku osvrtanja na svoj život kaže: “Išao sam iz veze u vezu jer sam tako osećao da nikada nisam sam, uz to sam na taj način imao osećaj da vreme ne prolazi”.
Kada menjamo partnere, konstantno smo u onoj prelepoj fazi zaljubljenosti, strasti i euforije. Tako menjajući partnere i ostajući konstantno u toj fazi opijenosti, slobode i mogućnosti, psihički ostajemo zaglavljeni u dvadesetim godinama, i imamo iluziju da vreme ne prolazi.
Mi ne prolazimo sve one faze koje nas podsećaju na prolaznost, starenje i smrt. Nemamo one klasične životne cikluse koji se smenjuju jedni za drugima i govore nam da sve prolazi – odlazak iz primarne porodice, osnivanje svoje, preuzimanje odgovornosti, gajenje dece i limitiranje ranijih aktivnosti i slobode zarad porodice, odrastanje dece, naša starost i smrt.
Večiti Don Žuan u pedesetim godinama živi isto kao u dvadesetim, održavajući taj osećaj slobode, izbora i vremena koje je pred nama – a to je osećaj koji imamo kada tek ulazimo u svet odraslih, život je pred nama i još uvek nismo postali svesni sopstvene prolaznosti i smrtnosti.
Naravno ova faza nekada se događa i ljudima koji su u braku, i to je poznato kao “kriza srednjeg doba”. To je period kada osoba proživljava svoju drugu mladost, usled preplavljenosti straha od starenja i prolaznosti koja joj je pred nosom.
Međutim interesantniji su ovi muškarci (kao i žene), koji se odlučuju od početka za takav stil života koji će da ih “sačuva od prolaznosti”. Pa tako oni redovno izlaze, uživaju u alkoholu, drogama, seksu i svemu što je tipično za mlade ljude, održavajući iluziju slobode i moći.
Jasno je da iza ovoga stoji snažan strah od toga da će život proći. To je metaforična borba protiv zakona prolaznosti….
On će svakako proći. Ali pitanje je kada on prođe, da li mi odlazimo ispunjeni i bez kajanja, da li smo našu starost proveli ispunjeni ili nužno usamljeni, kako ovi ljudi najčešće završavaju – jer svi imaju svoje porodice, brigu oko dece i unuka, dok oni više ne mogu da izlaze, menjaju partnere a za porodicu je već kasno.
Tako oni paradoksalno, od osećanja da nikada nisu sami, da su ispunjeni i konstantno okruženi zanimljivim ljudima koji ih drže “budnima” i “živima”, ostaju sami u borbi sa prazninom od koje beže celog života.
Ti ljudi izbegavaju da ostanu sa jednom osobom u odnosu, da joj se posvete, planiraju zajednički život, brak, decu, suočavaju se sa problemima, i jedno drugome bivaju svedoci starenja i prolaznosti…. Jer to ih ograničava, sputava i redukuje njihov “jedan jedini” život.
A upravo to što ističu u susretu sa mogućim brakom ili ozbiljnom vezom koja traje i kojoj se predaju, jeste njihov osnovni strah u njihovom odnosu prema životu – da su ograničeni i sputani neizbežnom smrću.
