“Ne mogu da dišem… ”
“Muka mi je…”
“Gubim tlo pod nogama…”
“Plašim se da ću izgubiti kontrolu nad sobom…”
“Gubim razum…”
“Steže me u grudima… umirem!”
Panični napad je strah od budućnosti povezan sa bolom iz prošlosti.
Definisan je kao izolovani doživljaj intenzivnog straha, koji za veoma kratko vreme dostiže svoj vrhunac, zajedno sa paroksimalnim povećanjem snažnog autonomnog uzbuđenja.
Kada se najčešće javlja napad panike?
Trenutak početka – prelazak iz jedne u drugu životnu fazu! Prvi napad panike se najčešće javlja u periodu kasne adolescencije i 35-e godine. U našoj kulturi to je najčešće period odvajanja od porodica i sticanje nezavisnosti.
Kada govorimo o momentima početaka nekih važnih perioda u životu, nikad ne treba da smetnemo s uma samoću kao ključno iskustvo paničnog poremećaja. Primera radi, adolescenti, mladi odrasli ljudi (sada i preadolescenti) suočavaju se sa prelazom iz jednog okvira, gde osećaju pripadanje, odnosno, sa zadatkom da zakorače u svet, gde su manje zašićeni nego u poznatim krugovima (kontaktima) i mestima. Zato je vrhunac javljanja paničnog poremećaja poslednja godina srednje škole i prva godina fakulteta.
Ne treba zanemariti i ostale početke, nove životne faze i odgovornosti koje sa njima idu.
Pripadanje je važan element životnih promena i novih početaka jer se tada razvija nova mreža pripadanja dok stari sistemi podrške nestaju i zamenjuju se novim (sigurnost, potvrđivanje, poverenje). Kada se osoba odvaja može doći do paničnih napada jer je uhvaćena u procepu između onoga čemu više ne pripada i novog kome još nije pripala (ili sistem podrške još nije izgrađen). Pripadanje prethodnom se gubi ili iz razloga na koje osoba ne može da utiče (smrt, separacija, selidba) ili zato što prerasta prethodni sistem pripadanja.
Šta se zapravo događa u nama tokom paničnog napada?
Najslikovitije, panični napad možemo zamisliti kao pucanje brane i preplavljivanje onim što je stajalo dugo iza nje, u našem nesvesnom. U tom trenutku organizam nam šalje poruku da je vreme da obradimo taj sadržaj, redefinišemo naše vrednosti i ciljeve, i na jedan novi, kvalitetniji način nastavimo dalje.
Panika se smatra zdravom i kreativnom adaptacijom organizma u odnosu na specificne uslove. To je fenomen granice koji služi da se organizam u tom trenutku zaštiti od ekstremne spoljne opasnosti. Granica je u ovom slučaju napadnuta sredinskim silama koje moraju biti odbijene za organizam natprirodnim naporom . Ovo se događa kada je osoba izložena iznenadnoj, neposrednoj smrtnoj opasnosti ali panični napad je osećaj panike u situaciji u kojoj nema ni ekstremnih ni neposrednih opasnosti iz sredine.
U tom slučaju napad panike je epizoda akutne anksioznosti za koju nemamo dovoljno podrške. Organizam je usamljen u suočavanju sa opasnostima koje su od organizma doživljene kao ekstremne i sa kojima je nesposoban da se bori. Uzbuđenje je tako intenzivno da organizam oseća kao da je na ivici života.
Za razliku od uobičajene panike, panični napad nije započet realnom sredinskom opasnošću. Oni nastaju u iznenadnom rascepu između uzbuđenja i podrške. Organizam oseća da nivo uzbuđenja raste, i da je u nemogućnosti da ga organizuje jer nema niti sopstvenu, niti sredinsku podršku i tada se uzbuđenje prekida (što jeste definicija anksioznosti).
Panični napad kao akutni napad Usamljenosti
Ako bismo čoveku sa paničnim poremećajem, koji je preizložen, sa aktiviranim “sistemom panike”, ponudili temu samoće ili usamljenosti na početku – on bi nas gledao kao da sa nama nešto nije u redu – jer on u tom trenutku, verovatno, nema nikakav doživljaj (svesnost) o iskustvu usamljenosti. Ipak, jedna od posledica kretanja ka autonomiji i novom pripadanju je usamljenost – preizloženost, velikom zastrašujućem svetu.
Istraživanja su pokazala da je osećanje usamljenosti “dislocirano” i nedostupno osobi, najverovatnije, zbog toga što je u njenom ranijem životu postojala neka potreba koja nije mogla biti zadovoljena (traumatsko ili netraumatsko iskustvo).
I zato postoje dva osnovna straha kod paničnih napada: Iskustvo umiranja ili ludila
I jedan i drugi podrazumevaju različite načine odsecanja od pripadanja ljudskoj zajednici. Kad umirem, izlazim iz ljudske zajednice,a isto se događa i kada ludim – isključen sam.
Oba stanja podrazumevaju ne bilo kakvu, nego radikalnu usamljenost (odvajanje, isključivanje, izolovanost).
Koji su koraci u prevazilaženju ovog problema?
Panični napadi su put ka pronalaženju novih načina bivanja u svetu.
Da bi izdržao ovu vrstu “samoće”, pojedinac mora pripadati, imati poverenje, sigurnost i podršku. Osoba koja doživljava napad panike je uplašena pred rastućom autonomijom i mora da shvati da autonomnost ne mora da znači samoću – već pronalaženje novih sistema podrške i pripadanja.
Da se vratim na početak. Sve te senzacije svojstvene paničnom napadu jesu teške i neprijatne, ali ne brinite, nije ono na šta prvo pomislite (ne gubite razum i ne umirete). Važno je znati da to može biti čest način na koji se organizam prilagođava promenama u vašem životu. Možda vas vaše biće poziva da se ponovo vratite sebi – kroz doživljaj da “gubite” sebe i kroz traženje odgovora na pitanja:
- Gde ste, ko ste vi danas?
- Čemu se prilagođavate?
- Da li ste svesni promena kroz koje prolazite?
- Osećate li strah od onoga što dolazi?
- Na koga se vi oslanjate danas?
Ukoliko želite da istražite uzroke i okidače za prevazilaženje paničnog napada možete kliknuti na link ispod i saznati više o mom Ebook-u “Panični napad” u kojem obrađujem panične napade kroz teoriju, autentična iskustva i praktičan deo koji predstavlja levak i vodi vas kroz pitanja i odgovore.
Saznaj više o Ebook-u
