Partnerski odnosi su uvek i svuda jedna od centralnih tema, i ako oslušnemo razgovore koji se vode, uočićemo tendenciju verovanja
Ako postoji “pravi” onda mora postojati i onaj koji to nije – ali kako to da znamo?
Moramo prvo obratiti pažnju na sam termin “pravi” partner. Da li je pravi onaj koji nema grešaka u svom ponašanju, koji nas nikada neće povrediti i sa kojim ćemo živeti srećno do kraja života?
NE.
Pravi će neretko doći da uzdrma naš život i izvede nas iz dotadašnje zone komfora, a “prava” osoba će biti ona koja će imati moć da to uradi.
Pre svega ne postoji jedna jedina prava osoba za nas, i nisu sve druge pogrešne. U pitanju je uvek mera stvari i komplementarnost trenutka: mi na određenoj životnoj poziciji, u fazi razvoja nailazimo na nekoga ko je u tom trenutku izazov za naše dalje upoznavanje sebe, i integrisanje sopstvenih delova koji su spremni da postanu deo nas.
Ako znamo (a znamo) da je zaljubljivanje čista projekcija naših nesvesnih, otuđenih, potisnutih delova, onda se mi zaljubljujemo u one koji nam vraćaju iste!
Onaj “pravi” pogadjaće naše rane u metu, onda kada smo spremni da ih zacelimo.
Onaj “pravi” ne mora biti partner sa kojim ćemo imati idealnu vezu, nego onaj koji okupira našu pažnju, nekada na čudan nači ulazi u naš život, i dinamikom koju kreira u našem životu, vraća nam osećanja i teme koje datiraju od ranije – dok ih ta osoba na originalan, i veoma snažan način okida.
Onaj koji će da nas vraća na ono što nam je potrebno u toj fazi života. Postoje oni “pravi” za trenutak u kom ne shvatamo da zaobilaznim putem pokušavamo da zadovoljimo svoje potrebe. To može biti “prolaznik”, odsustni, zauzeti muškarac, dok ne shvatimo da želimo da zaista pustimo nekog u svoj život. Postoje ljudi koje sretnemo zato što nude to što nama treba u tom trenutku (iako mi možda na svesnom nivou mislimo da nam treba nešto drugo, ali osobe na koje nailazimo nas vraćaju na činjenicu da možda nismo spremni za ono što naša duša želi – ili moramo da radimo na preprekama za realizaciju autentičnih potreba…).
Onaj “pravi” pojaviće se da nas pozove na sledeći nivo našeg razvoja, i pojaviće se onda kada (ne)svesno osetite da ste prestali da rastete.
Onda kada mislite da ste doveli do savršenstva sve svoje mehanizme kojima se štitite od potencijalne patnje – ali (nažalost) i od osećanja – pojaviće se onaj koji ima kapacitet da pronađe pukotinu kroz koju može dopreti do nas.
Pravi je utoliko što njegovi mehanizmi i njegova šema ponašanja lakše od drugih provociraju naše mehanizme i “rupe” u zakonima koje smo kreirali radi sopstvene zaštite.
Nakon nekog vremena, završićemo “svoje poslove” zbog kojih smo se i sreli, i naš odnos ima dve varijante daljeg kretanja:
– ili ćemo i jedno i drugo preći na sledeći nivo razvoja (svako za sebe i u svojoj ličnoj priči koju nosi) – i biti međusobna podrška uz mnogo dublje emocije; svesniji svojih nesvesnih šema koje nas vode,
– ili ukoliko nismo “savladali” lekciju, život će nam dovesti novu “pravu” osobu koja treba da nam pomogne da vidimo nešto što još nismo.
Sve dok naše biće projektuje (u ovom slučaju, zaljubljuje se) znači da postoje neosvešćene, nepriznate stvari iz podsvesti (možda se češće to događa u prvom delu života, ali to nije pravilo),
– a sve dok projektuje istu sliku: zaljubljuje se u “iste” tipove, ponašanja, i zaustavlja sebe na istim mestima razvoja – znači da nesvesno još nije prešlo u sferu svesnog,
i da je sledeći koji će nam pomoći da napravimo očekivani pokret ka svesnosti i ka sebi – upravo onaj “pravi”.
