Često dobijam pitanje: KAKO DA POMOGNEM BLISKOJ OSOBI KOJOJ JE TEŠKO, a u otporu je? Kako da je nagovorim da krene na razgovore…
Iskreno, razumem brigu svakoga ko pored sebe ima osobu koja se (manje ili više) očigledno bori sa nekim problemom. Zaista nije lako gledati patnju bliske osobe – a bez mogućnosti da učinite nešto da biste pomogli. Zato ljudi instinktivno prilaze sa savetima, a to je greška koju moji klijenti često ističu kada govore o razlozima zašto ne mogu da razgovaraju sa nekim bliskim ljudima o određenom problemu. “Oni odmah govore šta bi oni uradili i pojednostave nešto što ja ne znam ni da objasnim, ali znam da to nije rešenje. Onda mi bude žao što se trude, a ja se i dalje osećam isto. Onda mi je lakše i da ne pričam”.
Neretko navode da ih saveti čine da se osećaju obavezanima da naprave neki korak – a stvar je uglavnom daleko složenija od onoga što se dobije u savetu koji dolazi iz tuđeg iskustva. Iako davanje saveta često dolazi iz najbolje moguće namere, to u najvećem broju slučajeva ne dovodi do rešenja. Svako ima svoju prizmu kroz koju gleda svet kao i svoje specifično iskustvo koje je boji. Nekada je sam proces pronalaženja odgovora na unutrašnje konflikte – upravo način na koji rastemo i upoznajemo sebe – i kao takav je potreban u određenim fazama (tranzicijama) u životu.
Zato će saveti voditi možda prividnom umirenju konfuzije, nakon čega će se isto stanje ubrzo ponoviti (jer uzrok nije rešen, a možda nije ni prepoznat). Posle nekog vremena, ova osoba će se povlačiti, manje će govoriti o tom problemu ili će samo ponoviti otpor. Kako se problem produbljuje, dolazi faza kada bliski ljudi postaju zabrinutiji, a svesnost o nemoći ih uvodi u strah – odakle oni postaju “agresivniji” u guranju ka promeni. Tek ovde nastaje problem. Otpor je sve jači, a osoba se oseća dodatno izolovano, usamljeno, identifikovano sa problemom – a u takvim okolnostima, nema puno podrške za pokret.
Ovde je osnovno pitanje šta je zapravo pomoć? Kako da znamo kako treba da priđemo nekome, da li mu treba savet ili će tišina biti više nego dovoljna?
Paradoksalno, pomoć je kada pustimo i ne guramo ka promeni. Davanje saveta ili forsiranje osobe u problemu da rešava svoj problem, je upravo akcentovanje problema koje joj oduzima svesnost o zdravim kapacitetima. Ona se identifikuje samo sa problemom koji tada postaje sve “veći”. Da zlo bude gore, javlja se i stid koji dodatno kreira razne “manipulacije” u cilju prikrivanja problema.
Zato kad god me neko pita kako da pomogne svom bliskom prijatelju, sestri, bratu ili partneru… ja ga pitam da se seti nekog svog teškog perioda u životu kada se osećao zaglavljeno.
Setite se, šta vam je tada trebalo? Savet, kritika ili strpljenje, razumevanje i podrška?
Svi smo nekada bili u situaciji da iako znamo šta treba da uradimo i šta bi bilo “najbolje” za nas u tom trenutku – naša duša ne dozvoljava nikakav pokret. Ostajemo zaglavljeni izmedju neka dva “zla”, a unutrašnja borba je toliko jaka da smo konstantno pred pucanjem.
To nisu trenuci kada nam je potreban savet, kritika ili guranje ka promeni – nego
iskreno razumevanje i stajanje na mestu nemoći, straha ili tuge – u dvoje! Tada nam treba:
Prihvatanje emocije koja vas preplavljuje – bez uskraćivanja iste uz fraze “nemoj plakati, razvedri se, budi pozitivna”;
Bez ličnih interpretacija – koje nipodaštavaju i generalizuju jedinstveno iskustvo;
Bez očekivanja da budemo ono što nismo – samo da bismo umirili okolinu (koja vas voli pa brine);
Bez nabijanja osećaja krivice što se i onako osećamo kao da nam se svet ruši;
Bez nametanja pravaca u kojima bismo trebali da se krećemo dalje.
Imamo pravo da budemo u fazi zastoja ili patnje, u kojoj jednostavno ne znamo kuda bismo pošli. Tada je potrebna podrška u vidu strpljenja i razumevanja. Treba nam neko ko može da stoji sa nama u neizvesnosti i veruje u proces našeg razvoja. Neko ko je iskreno zainteresovan da razume kako se osećamo, sa uvažavanjem (a ne potiskivanjem bežanjem od) našeg bola; uz spremnost da nam u tom vakumu bude pravo društvo – da ne unosi svoj strah, nego da jednostavno sedne pored nas, baš na tom mestu gde smo. I da ne pita se mnogo šta ćemo tu… nego da sedi sa nama zbog nas – u prilagodi se našem tempu.
Nemojte govoriti nekome šta da radi. Već smo rekli da je savet neka vrsta simplifikacije jednog složenog iskustva. Često dolazi iz dobre namere, ali davanje saveta se može posmatrati i kao narcistično pristupanje nečemu što je mnogo više i složenije od nas.
Pitajte svoju blisku osobu da li joj treba savet, i nemojte se ljutiti što ništa ne radi po “tom” spornom pitanju već neko vreme. “Guranje” – ka promeni ili ka terapiji, nije dobro rešenje (osim u posebnim situacijama kada je osoba ozbiljno, životno ugrožena). Ono što je (posebno) za depresivne ljude opasno jeste OČEKIVANJE koje drugi imaju od njih, da se pokrenu. Takvo guranje ka promeni može indirektno izazivati osećanje krivice za stanje u kom se nalazi.
Jasno je da takav pritisak ide iz straha, ali naša briga je besmislena ako nije funkcionalna. Briga – nije jednako ljubav.
Nemojte misliti da ako vi “ne pogurate” osoba pored vas će “propasti”. Može da se desi upravo suprotno – da se osoba kojoj želite da pomognete udalji od vas u svom problemu, i bude sama i usamljena, umesto sa svojim prijateljem ili partnerom. Svako ima svoj tempo i razvojni zadatak koji ne može biti ubrzan niti diktiran sa strane.
Apsolutno ste nemoćni, sve dok ne shvatite da je moć upravo u “paradoksu puštanja”. Ne pokušavajte da razumete šta se to događa sa tom osobom i zašto ne može da se pokrene ili reši svoju situaciju u kojoj je (toksični partnerski odnos, problem sa kilogramima, nisko samopouzdanje koje se manifestuje u stagniranju na poslu i t d) – jer kada nismo na tom mestu, ne možemo u potpunosti da osetimo, pa onda samo racionalizujemo. A racionalno, mnoge stvari su proste. Duša ne funkcioniše tako jednostavno.
Odustanite od očekivanja, jer to će se osetiti sigurno kao pritisak, i kada ništa ne izgovarate u tom smeru. Nemojte biti nametljivi, ali nemojte ni izbegavati susret zato što vas frustrira situacija nemoći.
Pritisak uglavnom “ne radi”. Jer time dajemo osobi do znanja da ono što se sa njom dogadja nije OK – da nema pravo na takve emocije i treba što pre da ih se reši.
Budite nežni i strpljivi za svoje i patnje svojih bližnjih. Nemojte forsirati nekog da vozi po mraku ako se plaši. Možda bi brže stigli da ne prave veliku pauzu u čekanju dana – ali možda će je potrebno još iskustva po danu da bi poverovali noći. Dozvolite svakome da ide tempom koji mu je potreban, a ako želite da mu pomognete, budite mu društvo tako što ćete ići zajedno, njegovim tempom, a ne tako što ćete nametati svoj. Dozvolite da je nekada jednostavno teško, da ide sporo, da postoji strah.
Koliko god bilo teško – najdelotvornije je prihvatanje, razumevanje i podrška na tom mestu gde se osoba zaustavila. Pokrenuće se – ali do tada, budite sa njom (TU). Tako ćete učiniti da na tom teškom izolovanom mestu ne bude sama. A to je najveći dar koji možete dati osobi do koje vam je stalo.
Zainteresujte se za stanje u kom se ta osoba nalazi. Dajte joj vreme i prostor koje je potrebno. Budite spremni da stojite u neizvesnosti, prihvatate i volite osobu uvažavajući njene specifične boje. Tek tada – bezuslovnom ljubavlju dajete snagu i smisao svojoj bliskoj osobi.
Budite onaj koji ume da sluša, čuje, i vidi iskustvo osobe nezavisno od svojih iskustava, odustanite od egoističnih pokreta pomaganja – pristanite na poziciju nemoći i priđite drugome samo kao čovek.
Nesavršen, takođe ranjiv, nenametljiv ali iskreno zainteresovan.
Ako želite da budete podrška pitajte:
• Šta bi ti prijalo sada?
• Ne bih da te obasipam nekim savetima, jer mi nismo isti – ali želim da ti budem podrška, šta bi ti prijalo sada?
• Pričaj mi, šta se dešava, u kakvim si mislima?
• Možda ne mogu da ti pomognem, ali sigurno će i tebi biti lakše da zajedno malo “protresemo” taj haos?
• Možemo samo i da ćutimo, da znaš da je meni to ok,
• ali biću tu ako poželiš nešto da kažeš…
