Znam da je teško, ali nije nemoguće
Nikada neću zaboraviti svoju prvu godinu studija.
Dala sam pet ispita od deset. To nisu bili impresivni, zahtevni ispiti.
Zapravo, položila sam praksu, engleski, jedan lakši ispit iz četvrtog ili petog puta, jedan sam položila preko kolokvijuma i još neki koji se praktično polagao.
Svi ozbiljni ispiti ostali su za narednu godinu. Bila sam potpuno izgubljena. Dok sam ja piskarala, podvlačila svaku rečenicu, pravila svoje skipte i pokušavala vizuelno da zapamtim svako poglavlje – moj perfekcionizam je uzimao danak, a ja nisam znala šta me je snašlo.
Panika pri pomisli da neću ništa uraditi i da je mom studiranju kraj, pobedila je strah da ću pogrešiti, da neću stići sve da naučim, da moram sve da znam i da se neću ničega setiti na ispitu – ako pre toga ne nacrtam sve sebi i ne ponovim bar deset puta.
Više nisam imala šta da izgubim osim svog cilja: ili detaljisanje i učenje svega dok ne budem potpuno sigurna (tapkanje u mestu) – ili rizikovanje, i bacanje u vatru, sa onim što znam i koliko se snađem . U jednom trenutku sam rekla sebi: “ne odlaži, pokušaj samo, jer gore od ovoga biti ne može”.
U poslednje vreme mi je došlo nekoliko divnih mladih studenata na terapiju sa istom ovom temom – čini mi se baš posle mog videa o perfekcionizmu. Vreme je ispitnih rokova, i želela bih da podržim sve one koji se muče i ostaju zaglavljeni sa nekim obrazloženjima i instrukcijama do kojih sam došla na osnovu svog iskustva i u radu sa svojim klijentima – možda vam nešto bude od pomoći!
MOTIVACIJA:
Pravite mini korake: Neka vaši dnevni zadaci budu što lakši, kako biste imali motivaciju makar da počnete. Ako napravite sebi pritisak i doživljaj da imate posla sa nesavladivim gradivom, velike su šanse da ćete odustati. Umesto što sedite satima pred knjigom ili pišete “skriptu skripte”, često potpuno odsutni (kao što sam ja radila), pročitajte samo jednu lekciju i prepričajte je na glas. (O mini koracima možete pročitati poseban tekst …. Pogledati tekst “mini koraci mini navike”)!
Ne zaustavljajte se na sitnicama: Često čujem kako se ljudi zaustave kada slučajno tokom čitanja naiđu na termin ili deo gradiva koji pripada prethodnom ispitu pa ih parališe to što u tom trenutku ne mogu da se sete šta to beše. “Šta ako me profesor to pita, pa to je sve povezano….” to ih uplaši, demotiviše i oni se zaustavljaju. U ovom slučaju odmah zapišite na poseban papir to čega ne možete da se setite i nastavite dalje! Takođe, ako vam neko pitanje ili poglavlje teže ide, zapišite i to na drugi papir, i nastavite dalje!
To je bolja opcija nego da se zablokirate i ne radite ništa satima gledajući u papir i razmišljajući ko zna o čemu! Ovako ćete za to vreme smanjiti broj strana knjige ili broj pitanja koja treba da se pređu, i samim tim će i motivacija biti veća da se vratite na pitanja koja ste preskočili. U suprotnom, dok vreme prolazi, vi ostajete oko jednog pitanja koje vas muči, pravite zastoj, na koji se posle samo nadovezuje gubitak vremena….i na kraju odustajete. “I onako neću stići. Bolje da spremim lepo za drugi put.”
Dakle nema stajanja! Samo nastavite, i zapišite sve što ste preskočili ili ono čega ne možete da se setite u tom trenutku jer niste skoncentrisani na to, i vrlo je moguće da ćete se kasnije bez tog pritiska ipak setiti.
Perfekcionisti je važno da ima osećaj kontrole: ovo je i jedna vrsta manipulacije sebe (tj. pre bih rekla svojih mehanizama koji nas koče). Važno je da imamo osećaj da vladamo situacijom, a ne da ona upravlja nama. Pišite sa strane sve što treba da proverite kasnije, ili što ste preskočili pa ćete se vratiti…. samo da se krećete i prelazite gradivo. Nađite način u odnosu na to šta vam daje osećaj kontrole i uspešnog savladavanja!
Nikada nećete biti potpuno spremni: Ili baš retko. Odustanite od tog perfekcionističkog mišljenja i samo krenite. Prokrastinacija je najveći neprijatelj.
Naučite da kažete nešto za svako pitanje (ili možda ne stignete za svako). Neko ćete znati bolje, neko lošije. Ne morate znati sve. Ako ostane vremena, lako ćete dodati još nešto kad ponovo pređete knjigu. Ali uvek je bolje za početak naučiti osnovno, i prelaziti dalje na sledeća pitanja, a onda u drugim krugovima širiti podelama, i sitnicama ukrašavati svoje izlaganje. U tom “grubom” prelaženju gradiva, vi ćete uvek zakačiti i zapamtiti i nešto pored toga – a ipak ćete obuhvatiti na vreme veliki deo gradiva, nećete gubiti vreme, i još će vam na kraju ostati neki dani za dodavanje ostalog. Ipak, znate da često “dovoljno dobar” odgovor može dovesti do toga da položite ispit – bolje da znate nešto, nego da ne znate ništa (jer ne možete stići da naučite sve)!
Ovaj pristup može da motiviše jednog perfekcionistu jer će imati utisak da napreduje, da je prešao sva pitanja, ili celu knjigu makar jednom – nasuprot osećaju da vreme prolazi a pređeno gradivo se ne smanjuje.
Ako zablokirate i mislite da se ničega ne sećate: Vratite se na neko manje obimno pitanje ili ono koje znate, i ponovite na glas. Nađite potpuno nepoznat pasus i naučite ga. Podstaknite svoje samopouzdanje vraćajući se na nešto u šta ste sigurniji da znate. To može da vas odblokira (posebno ako to ispričate drugoj osobi koja će vas saslušati) samo da izađete iz “vakuma perfekcionizma”. I kad osećate da se krećete, da imate kontrolu nad situacijom, sve ide lakše.
Ako ste vizuelni tip, pravite mape uma: Ako vam je važno da imate vizuelno šta čemu pripada i gde se nalazi da biste se lakše orijentisali dok pamtite, pročitajte onu sjajnu knjigu “Mape uma”, ili jednostavno nacrtajte sebi lekciju ili poglavlje, u simbolima na jednom velikom papiru, i pravite sebi sliku na kojoj ćete povezati možda neke epohe, vremena, redosled….
Pročitala sam negde istraživanje da lakše pamtimo nešto što je potpuno nelogično, i nema veze jedno sa drugim, jer nam ostane u pamćenju kao nešto što odskače, dok se logične slike ili simboli utope i ne privuku toliko našu pažnju.
Ako padnete nije strašno: Ali uvek izađite! Student je tu da uči, greši, pada, ustaje i bude uporan! Kad se oslobodite pritiska da morate sve znati, i kada pristanete na rizik da padate i polažete, bićete slobodniji da posežete – umesto da vam vreme prolazi u spremanju i detaljisanju dok rokovi prolaze. Ovako ćete za svako spremanje ispita (iako znate da je rizik i da nećete stići sve) ipak napedovati u znanju. Bolje da učite i padnete nego da odustanete jer “nema vremena” i onda ne radite ništa do sledećeg roka.
Kada nas zaposedne demon zvani “Perfekcionizam”, mi težimo biti savršeni i znati sve – a kako to nije moguće, ostajemo zaglavljeni na poznatoj klackalici “sve ili ništa”. Ne pristajemo na “dovoljno dobro” ni po koju cenu, strah od razotkrivanja naše nesavršenosti, neadekvatnog znanja nas potpuno parališe. Radije ne uradimo ništa, nego da rizikujemo da to ne bude dovoljno i da se “izblamiramo”.
Nema mesta “blamu”: Pre svega, nema od čega da nas bude sramota dok odgovaramo. Ako ne znamo dovoljno, najgore što može da nam se desi je da padnemo. A pre ćemo položiti ispit ako izlazimo i padamo, nego ako uopšte ne izlazimo! Takođe, imajte u vidu da vas 80% amfiteatra ili slušaonice uopšte ne čuje jer su u svojim problemima, panici i preslišavanju. To bi trebalo da vas značajno oslobodi pritiska. Ipak na kraju, “svi ćemo umreti” kao što reče jedna moja klijentkinja kada joj se smučilo projektovanje različitih ideja i najstrašnijih fantazija u vezi sa mogućim “blamovima i reakcijama”. Na to se može dodati i “svakog čuda za tri dana dosta….”. Razmislite, čega vas je zapravo sramota?
Iza perfekcionizma uvek stoji stid: Samo je pitanje u kojoj meri je razvijen. Ukoliko je strah od blama, “razotkrivanja” neke naše nedovoljnosti takav da nas zaustavlja duže vreme, i ništa ne pomaže, možemo onda razmotriti da li u pozadini stoji rigidna šema stida (koja je nastala u najranijim danima, često u preverbalnom dobu).
To je onda kada ni jedna racionalna misao niti objašnjenje ne može da sputa taj telesni osećaj koji nas guta. Dovoljan je mali okidač, u vidu izlažuće situacije, konteksta koji nas nesvesno podseća na neki (ugrožavajući) od ranije. Pogled, rečenica, ili nečiji stav da probudi osećanje neadekvatnosti, da smo najgori od svih (osećanje stida, čiji intenzitet često prevazilazi kontekst koji ga izaziva). Tada znamo da su to repovi od ranije, i ako ništa ne pomaže od tehnika, ako vreme prolazi a vi se ne pokrećete i ostajete zaglavljeni, onda se možete posvetiti ovoj temi stida i njegovog derivata perfekcionizma, naći način da se oslobodite – i nastaviti dalje bez tendencije da ćete biti nesavršeni i sa novim pojmom – “dovoljno dobro”.
Dakle, potrebno je samo da prevarite onaj deo gde perfekcionizam kreće da steže (ja ga zovem vakum perfekcionizma). To je onaj deo, ili osećaj zbog kog izgubimo celo veče, ceo dan ili nedelju – a nekada i godinu. “Vidi koliko još ima, a vidi koliko je sati”, “Jao šta ovo beše sad se ne sećam”, gubitak koncentracije na nekom pitanju i blokada, gubljenje vremena na detaljima….
Zapamtite:
1. “Dovoljno dobro” može da bude zaista dovoljno za položeni ispit!
2. Bolje osnovne crte i podele pitanja nego ništa!
3. Prvi krug – upoznavanje sa gradivom, podvlačenje i pamćenje najvažnijeg (definicija sa kojom počinjemo, osnovne podele i nešto što nam zapadne za oko dok prelazimo prvi put)
4. Drugi krug – ponavljanje načenog iz prvog kruga i dodavanje ostalih podela ili objašnjenja podela
5. Treći krug – ponavljamo ono što najmanje znamo, ili ono što najbolje znamo (zavisi šta vam više diže samopouzdanje); brzo prelazimo pitanja ili stranice, pitanje koje manje znamo, “doučimo” dodamo detalje.
6. Dodatak: Nije loše da za određena poglavlja napravite univerzalnu priču sa kojom možete da upotpunite odgovaranje i osećate se sigurnije (a ipak uštedite vreme).
7.Oslobodite se pritiska da morate biti savršeni. Nekada ljudi koji nemaju velika očekivanja od sebe, bez pritiska, uz male korake i prosečne rezultate napreduju i idu dalje – jer ih ne blokira strah od toga da će se otkriti njihova nesavršenost – oni je podrazumevaju.
Dragi studenti, srećno!
(I nema odustajanja)
