To što je neko dobar, što nas voli ili što je u problemu
– ne znači da ne treba da postavimo Granicu.
Ja sam odrasla u porodici gde se uvek pronalazilo opravdanje za nešto što drugi rade. Naravno uvek je važilo ono pravilo “ako te neko napadne slobodno vrati” – u stilu “ne treba trpeti”. Poruka je bila jasna: imaš pravo da se braniš. Ipak to podrazumeva samo neke ozbiljno ugrožavajuće situacije. One svakodnevne nisu spominjane. Ali poruka je išla između redova.
“Svako ima neki svoj razlog zašto se tako oseća”, i uvek se nekako govorilo o toj “pozadini”. A to dovodi do najvećeg broja zloupotreba jer zbog tog opravdavanja ljudi misle da ne treba da postave Granice – ako je neko nesrećan pa reaguje na loš način, ako je neko nesvestan pa nam probija Granicu, ili ako nas voli, pa pokazuje na “nespretan” tj. neadekvatan način svoju ljubav.
Danas, kao odrasla osoba, jasno vidim da su roditelji pokušavali da me vaspitaju na način da ne budem sebična i ne reagujem impulsivno bez svesnosti o drugoj strani.
Danas, kao terapeut često ugledavam ove obrasce vaspitavanja u kojima se gubi Granica, i upoznajem ljude koji ne znaju kada je vreme da prestanu da “empatišu” sa drugima jer su učeni da budu “fini” ili da daju prednost uvek drugima?
Pre svega, moramo početi sa time, da je potpuno u redu što razumemo ljude, i najbolja pozicija je ako možemo da vidimo da nešto rade iz neke svoje nemile situacije, iz neke nevolje, nesigurnosti, nemoći. Jer zaista, svako ima nešto u svojoj istoriji ili trenutno u duši što ga muči. Ali…
- Šta će biti sa nama ako mi budemo puni razumevanja za sve, na način da svoje potrebe pomeramo da bismo izašli u susret ljudima koji sada nemaju da plate, pa im davali besplatno naše proizvode?
- Šta bi bilo ako bismo uvek razumevali svog partnera da je besan jer ima svoje probleme; da nas udara iz ljubomore, jer ga je majka napustila i sve mu okida tu staru ranu?
- Šta bi bilo ako bismo radili dan i noć jer nas je šef ubedio da je ovo sad jako važan period za firmu – i tako godinama?
- Šta će biti ako nam je žao roditelja koji pate što mi ne živimo u istom gradu/zemlji – pa odbijamo sve prilike iz straha da ih ne rastužimo?
Kada to prestaje da bude empatija – a počinje samodestrukcija?
Primer 1: roditelji tebe vole i sve su za tebe uradili. I ti onda naravno svaku svoju želju sa kojom se oni ne slažu smatraš pogrešnom.
Primer 2: tvoj partner je toliko ljubomoran jer mi je mnogo stalo do tebe. I onda ti nemaš baš dozvolu da njegova maltretiranja zaustaviš i vratiš mu odgovornost za njegove nesigurnosti sa kojima se bori – jer on to ne bi radio da te ne voli?
Primer 3: kada se posvadjaš sa nekim u školi i dodjes kući, roditelji neretko traže tvoju “krivicu” (ne odgovornost) “sigurno si ti nešto rekao, ili uradio prvi… ne bi oni tek tako odreagovali…
Primer 4: kada ne možeš da se raduješ svom uspehu jer se plašiš da će te drugi (koji ne dele taj uspeh s tobom) odbaciti, pa se smanjuješ….
Primera ima mnogo. A svi se tiču smanjivanja sopstvenog bića iz straha od toga da će ono u svojoj punoj veličini zakloniti pogled drugima ili ih povrediti nekako. I da smo (“logično”) onda mi za to “krivi”.
I znate, nekada hoće. Nekada su naši izbori, uspesi, ono što mi jesmo – u suprotnosti sa očekivanjima drugih. Ali život je samo jedan, i onaj pravi počinje onda kada ste slobodni da idete za sobom.
I ne, neće vas svi napustiti. Iznenadićete se. Možda im se svidi iskren način na koji postupate. Kada iskomunicirate da vaša potreba nije direktno protiv njih – i da ste spremni da se nađete na nekom novom mestu. Neki će dobiti slobodu takođe da idu za sobom, i otvore se. Biće smeliji da budu ono što jesu, i iskreniji. A tako možete ući i u kvalitetniji odnos.
NARAVNO, morate znati kako to radite. To jeste veština, i znaćete u svom “stomaku” kada ste uradili sve što je do vas kada je u pitanju zdravo postavljanje Granica. (Zato to jeste jedan od glavnih delova mog programa.)
Neki će na tom putu možda i “otpasti”. Ali…
- Šta će vam veza u kojoj se ne sećate kad ste se poslednji put obradovali svom partneru i bili stvarno srećni?
- Šta će vam prijatelj koji nema razumevanja za vaša lutanja i vaše greške? Koji nije spreman da podeli svoje ranjivosti – i pred kim niste slobodni da budete ono što jeste?
Cena je previsoka. A to ljudi uglavnom shvate (paradoksalno) tek kad sve (sebe) izgube i shvate da im je život tek tada počeo i da je sve trulo moralo da otpadne da bi njihova duša imala prostor da se razvija bez straha, osude i pretnje odlaskom.
- Uostalom, svi ćemo otići i sve će se završiti.
- Hajde da to vreme makar proživimo dostojanstveno i slobodno,
- Bez zaustavljenih želja i pitanja “šta bi bilo da sam imao/la hrabrosti da….?”
Svako će na kraju da ode svojim putem. A čijim putem ćete vi?
- Budite dosledni sebi, jer najviše žalimo kada sebe izdamo zbog straha da će nas drugi odbaciti.
- Naučite da postavljate Granice prema onima koji vas (ne)svesno sputavaju.
- Preuzmite odgovornost za svoj život, jer svako je sebi prioritet, ma kako nekad izgledalo. To nije sebično, to je istina, koja na kraju uvek ispliva.
Nekada imamo tajna, disfunkcionalna, “otrovna” zadovoljstva (od kojih postajemo zavisni…) – jer smo javno “dobri” ljudi koji brinu o drugima i prilagođavaju se. Tako se gojimo, ulazimo u zavisnosti, i druge probleme sa kojima sa borimo – i ne shvatamo da su odgovor zdrave lične GRANICE.
