Rad Sa Traumatizovanim Klijentima

trauma

Rad Sa Traumatizovanim Klijentima

Tokom života kreiramo uverenja o predvidljivosti i mogućnosti da kontrolišemo naš život i iz toga crpimo osećaj (ili iluziju) o izvesnosti životnih događaja i vlastitoj sigurnosti. I to je svakako nešto što nam pomaže da funkcionišemo tokom života. Ali šta se događa sa nama kada smo suočeni sa događajima koji u trenutku sruše prethodno kreirana uverenja?

Kad se dogodi trauma (gubitak usled prirodne katastrofe, nesreće, nasilja, bolesti..) socijalna mreža koja je do tada predstavljala jedno sigurno tlo, nestaje. Traumatska iskustva trajno poljuljaju uverenja o sigurnosti, koja su formirana i izgrađena u toku života. Javlja se novi identitet koji je ogoljen, bez tla na koje se može osloniti, slika koja još uvek nema svoj ram.

Osoba koja je preživela traumu ima ili čvrste, nefleksibilne granice, granice koje su labave ili ih uopšte ni nema. Sve ovo može voditi ka socijalnoj izolaciji, i nesposobnosti osobe da se zaštiti. Trauma postaje fiksni geštalt i osoba nije u stanju da proširi perceptivno polje i dozvoli drugim aspektima života da postanu figura. Pozadina, inače podrška kontaktu, ovde biva destabilizovana ili razgrađena.

Terapeut podržava klijenta u ponovnom uspostavljanju brige o sebi kroz zdrave navike (ishrana, spavanje, šetnje). Fokusiranjem na sadašnjost, osnažuje se kapacitet klijenta da toleriše senzacije, tenzije i emocije. Takođe, vrlo je važno poštovati granice klijenta i nivo spremnosti, kako bi se izbeglo javljanje paralelnog procesa u vezi sa doživljenom traumom.

Terapijski odnos i proces su mnogo važniji od samih tehnika. U radu sa traumom primenjuje se tehnika praznih stolica, rad na sada i ovde (fokusiranje na sadašnji trenutak), rad sa snovima i vizualizacijom, telom, disanje i relaksacija (meditacija, rituali), terapijsko pisanje.

Terapijski proces u tretmanu trauma ima četiri faze:

  1. Sigurnost (kreiranje osećanja sigurnosti, uspostavljanje terapijskog odnosa, učenje tehnika relaksacije, resursi socijalne podrške),
  2. Stabilnost (prevazilaženje nesigurnosti, samoprihvatanje, samorefleksija u odnosu sa drugima),
  3. Konfrontacija (aktivacija i zaštita ličnih granica, kognitivna i emocionalna obrada traume),
  4. Integracija (prihvatanje onoga što se dogodilo, prihvatanje promene, JA-TI dijalog sa traumom).

Traumatizovana osoba se suočava sa doživljajem gubitka, neuspeha, sa stidom, krivicom, besom, i često ima različite samoporažavajuće misli. U geštaltu se klijent podstiče da umesto potiskivanja, poricanja, okrivljavanja, prihvati osećanja i ponašanja u prošlosti i sadašnjosti kao deo Selfa i njegovih ograničenja. Rad na povećavanju kapaciteta klijenta za prihvatanje i suočavanje sa posledicama traumatskog događaja, doprinosi izgradnji kvalitetnijeg života u datim okolnostima.

Zadatak terapije je i da rekonstruiše fundamentalna verovanja klijenta i da oživi pozitivno razmišljanje, sistem vrednosti, nadu, veru i perspektivu budućnosti. Ne smemo zaboraviti važnost spiritualnog i potragu za smislom izvan trenutnog konteksta.