Šta se od mene očekuje?
Šta treba da kažem na prvoj seansi?
Kako da počnem?
Susret sa psihoterapijom je za neke klijente nepoznato i frustrirajuće iskustvo. Mi, terapeuti to vrlo dobro znamo – i sami smo nekada išli na svoju prvu seansu (obzirom da savesni terapeuti pored supervizije moraju ići i na sopstvenu terapiju, i kontinuirano raditi na sebi i ličnim temama, kako bi neometano sopstvenim obrascima mogli biti stabilni i spremni za najrazličitije teme koje klijenti donose).
Zato treba da imate u vidu da psihoterapeuti to znaju, imaju razumevanje i umeju da čekaju.
Ne postoji nikakav određeni protokol ili pravilo šta treba da se kaže na prvoj seansi. Vi ćete reći terapeutu ono što je vama značajno da terapeut zna o vama u tom trenutku. Ukoliko su vam potrebne informacije o samoj terapiji, terapeutu (njegovim kvalifikacijama, zvanju, načinu rada) slobodno pitajte, jer ono što je deo naše profesije, mi ne podrazumevamo da vi treba da znate, ako ranije niste imali susret sa psihoterapijom.
Počnite slobodno tako što ćete podeliti vaše dileme ili strahove koji se tiču terapije, pitajte pitanja koja su vam važna za početak, ili ukoliko se osećate dovoljno prijatno možete podeliti svoje trenutne probleme koji vas remete.
Terapeut – “nepoznata osoba od poverenja”
Kada klijenti dođu prvi put na psihoterapiju, terapeut je za njih samo jedna nepoznata osoba, kao što im je stran i prostor u kome se nalaze. U tim uslovima, oni treba da govore o nekim bolnim i poverljivim temama iz svog života. To nije lako. Zato, prvi susret može (ali i ne mora) biti blago neprijatan ili čak stresan za nekog.
Iako je posao terapeuta da sluša intimne detalje iz života svojih klijenata na svakodnevnom nivou, podrazumevajući pravo na poverljivost kao neizostavni element psihoterapije, klijenti uglavnom ne mogu odmah da imaju doživljaj sigurnosti i poverenja. Zato je od suštinske važnosti da se napravi dobar kontakt i odnos od poverenja u prvoj fazi rada. Zbog toga ja u prvim susretima sa svojim klijentima pazim na svog klijenta da se ne izloži previše ukoliko je terapijska situacija u kojoj se nalazi, za njega frustrirajuća. Potrebno je posvetiti neko vreme upoznavanju i ljudskom povezivanju, kako bi i klijent uspeo da proceni da li će imati dovoljno podrške da se otvori i govori o onome što je trenutno njegova bolna tema.
Ipak, postoje ljudi koji se dobro nose sa nepoznatim i novim iskustvima i prvi susret sa terapijom im ne predstavlja nikakvu nelagodu. Dakle u zavisnosti od same ličnosti, ljudi će različito reagovati.
Da li će moj problem zvučati glupo?
Kada smo sami sa svojim mislima i problemima, počnemo da verujemo da se nama dešava nešto što se “normalnim” ljudima ne dešava. Naš “problem” postaje ogroman, a mi se sve više trudimo da ga sakrijemo, strahujući da će neko otkriti našu “prljavu prirodu”, odnosno, koliko smo neispravni, loši, slabi i bezvredni. Kako postoji snažna sklonost da se sve procenjuje kao DOBRO ili LOŠE, strah od osude nas sprečava da potražimo pomoć.
Imajte u vidu, da su terapeuti svakodnevno u prilici da čuju najrazličitije životne priče koje sadrže dileme, strahove, i neizostavne greške koje pravimo na našem životnom putu. Ljudska duša čini ono što najbolje zna. U terapijskom odnosu nema vrednosnih procena. U tom prostoru, gledamo stvari takve kakve jesu, imamo kapacitet da razumemo svaki pokret duše, i cilj da istražimo zašto je to bio vaš izbor. Kada prihvatimo istinu, pronađemo smisao nekog događaja ili ponašanja, onda možemo i da pronađemo neki drugi, za vas prihvatljiviji način funkcionisanja.
Krenite u susret sebi!
