Ne samo da se njihovo telo menja, već oni velikom brzinom intelektualno napreduju i sazrevaju. Neka istraživanja pokazuju da mozak adolescenata prolazi kroz proces potpunog “re-instaliranja” koji ne prestaje do ranih dvadesetih!
Za to vreme, od njih se očekuje:
- da naprave važne životne odluke (bar kada je u pitanju izbor srednje škole a posle i fakulteta);
- ostvare prve emotivne i prijateljske veze
- i uz sve to da žive u skladu sa pravilima i očekivanjima drugih ljudi na dnevnom nivou (roditelji i drugi autoriteti koji su prisutni u životu adolescenta)
Terapija može biti mesto da nauče nešto više o sebi. Može biti korisno da čuju da se mnogi tinejdžeri bore sa sličnim dilemama i osećanjima. Zajedno možemo pronaći načine i ideje kako da se bolje nose sa nekim od pritisaka koje možda osećaju.
Ponekad me adolescenti sami kontaktiraju, ali češće roditelj pozove u ime svog deteta i zakaže prvi sastanak. Nakon te prve seanse, adolescent dolazi sam na terapiju (a povremeno ponovo organizujemo zajedničke sastanke). Ono što mi razmenjujemo tokom seansi, ostaje među nama, i taj princip poverljivosti se podrazumeva uvek, osim u nekim izuzetnim situacijama za koje ja procenim da su potencijalno ugrožavajuće za klijenta, a o čemu obavestim i roditelje i adolescente na samom početku.
Ovo je za roditelje takođe težak period. Njihova deca izražavaju otpor prema ranijim načinima povezivanja, pokazuju manje nežnosti i zavisnosti od roditelja. Umesto toga naglašavaju nezavisnost i samostalnost. Imaju svoje aktivnosti, svoje prijatelje, izbegavaju zajednički ručak i prestaju da iznose detalje iz škole ili drugih aktivnosti, koje su ranije rado delili. Odbijaju roditelje čineći da se oni osećaju nepotrebno, a svojim postupcima pokazuju suprotno.
Za njih je bolno kada vide zbunjenost i rasejanost svog deteta koje u isto vreme odbija njihovu pomoć i podršku. Međutim, važno je uvažiti činjenicu da adolescenti u ovom periodu odrastanja teže da naprave separaciju od roditelja kako bi mogli da zakorače u svet odraslih. To rade tako što imaju “neki svoj svet, van roditelja”. Upravo tu leži nemoć roditelja da im priđu. Međutim, nakon ovog putovanja oni se vraćaju roditeljima ali ovoga puta kao mladi odrasli ljudi.
Cilj je da se tinejdžeri osnaže u ovom osetljivom periodu, i da im se obezbedi prostor gde mogu da govore o brojnim strahovima i dilemama koje prirodno pripadaju ovom dobu.
