Zašto je anksioznost toliko prisutna ? Kakve veze ima sa dinamikom današnjeg života? Gde pripadamo danas? Težimo li povezivanju ili odvajanju? Koliko nam je sloboda postala važna i možemo li podneti njenu cenu?
Pripadanje je značajan element našeg života u kojoj se osoba povezuje sa svojim korenima što daje osećaj stabilnosti i sigurnosti na najbazičnijem fundamentalnom nivou.
Mladi danas teže da se što ranije osamostale prateći zapadne trendove. Nekada su odmah stvarali svoje porodice i na taj način jedan sistem zamenjivali drugim. Tako su uvek imali neku bazu, odakle će se boriti sa neizvesnostima i izazovima života, graditi svoje karijere, i emotivno sazrevati uz svog partnera.
Danas to nije tako. Živimo u vreme slobode i izbora. Možemo sve. A ne moramo ništa. Istina, postoji jedan imperativ, a to je – biti slobodan i nezavistan. Sloboda je zavodljiva. Gospodari smo svoga vremena, ne želimo biti vezani od strane nikoga i ničega. S druge strane, sve je više zavisnika. Od alkohola, droge, video igrica…. Da li možemo bez pripadanja? Ili smo postali samo grupa “izgubljenih” pojedinaca koji ne pripadaju nigde, pa stvaraju zavisnost? Koliko smo spremni biti slobodni? Znamo li šta sloboda nosi, i da li smo spremni da platimo njenu cenu?
Anksioznost između pripadanja i slobode
Period između kasne adolescencije i 35-e godine jeste faza života kada mladi ljudi odlaze iz svojih primarnih porodica i stiču povišeni nivo nezavisnosti i zato to jeste period kada se javlja povišena anksioznost koja je praćena paničnim napadima. Ovaj period tranzicije, u doba naglašenog individualizma jeste jedan od najnesigurnijih ikada s obzirom na slabljenje porodice kao simbola povezanosti sigurnosti i pripadanja. Nova mreža veza i odnosa koje osoba teži da uspostavi sa sobom uvek nosi nove rizike i strahove od nepoznatog. A ako je baza iz koje polazimo slaba, naša nesigurnost– biće sve izraženija.
Da bi se ova separacija od starih sistema podrške uspešno izvršila potrebno je da je u porodici uspostavljena osnova, sigurnost koja će u isto vreme biti stabilna i fleksibilna. Stabilna – da čini našu bazu ili “leđa” kada ulazimo u novo i nepoznato, i fleksibilna – da može da nas pusti u svet kada to postane sledeći stupanj našeg razvoja.
Kada individua danas ode iz svoje porodice, njena baza je slomljena, i mora biti restruktuirana. Ta nestabilnost izlaže organizam riziku od naglog kolapsa, iznenadnog događaja sa kojim se (bez uspostavljene stabilne baze, osnove) ne može izboriti – i to često izaziva panične napade.
Usamljenost je ključna tema paničnih napada. Oni se javljaju kao napadi akutne usamljenosti, a usamljenost i izolacija kao pozadina ovog simptoma zamagljuju bol koja proizilazi iz usamljenosti, katastrofičnim očekivanjima kao i strahom od kolapsa i smrti.
Doba izražene slobode i autonomije, jeste upravo trend koji ovaj međuprostor bez tla čini dugotrajnijim i bolnijim. Posebna poteškoća odnosi se na subjektovu narastajuću autonomiju koja je u disproporciji sa podrškom dobijenom od njegove mreže pripadanja. Situacije koje najčešće dovode do izmena starih mreža pripadanja dolaze ili usled gubitka, odnosno iznenadnog događaja ili kao posledica prirodnog razvojnog pokreta osobe koja se tiče odvajanja od njegovih stečenih mreža pripadanja.
Šta je zaključak?
Zaključak treba da ostane u vidu otvorenog pitanja. Ni ugovoreni brakovi koji nude sigurnost i pripadanje na uštrb slobode, niti sloboda u vidu odmetanja od zajednice zarad potpune autonomije i nezavisnosti nisu rešenje.
Autonomija hrani pripadanje. Oni ne smeju biti sagledani jedno bez drugog. Zdrav dijalog između ovih elemenata može nam pružiti tlo. Gde je autonomija figura, pripadanje je pozadina. Važno je da radimo na rasklapanju i rekontrukciji mreža pripadanja pre nego na srljanju u nezavisnost.
Ostaje nam zadatak da nađemo način da zaobilazeći rigidne obrasce neslobode pronađemo način da se povezemo i osetimo sigurnost na putu ka novoj novoj strukturi koja će moći da nas drži u doba inidivualizma i slobode.
