Kako da prebolim smrt bliske osobe?

kako da prebolim

Kako da prebolim smrt bliske osobe?

kako da prebolim
Nisam sigurna da postoji jednostavan savet. Kao i kod bilo kog gubitka, vreme čini svoje – vreme tokom kog prolazimo svaku fazu zdravog procesa separacije i žalovanja.

Neke okvirne faze žalovanja jesu:

1. Negiranje (šok): organizam se štiti, bol je prevelika i biće ne može odjednom da ga primi.
2. Ljutnja: na nepravdu, na svet, na život. Ljutnja na sebe, preuzimanje krivice… da li sam još nešto mogao/la…. Na druge, koji su odreagovali na odredjeni način, ili nisu onako kako smo očekivali….
3. Tuga: kada ljutnja ode u pozadinu, dolazi tuga koja znači da smo ušli u proces prihvatanja. Beskrajna tuga, doživljaj da se život neće ni nastaviti, da to apsolutno nije moguće…. Preplavljenost….
4. Prihvatanje: život ide dalje, jedan po jedan aspekt života se vraćaju, manje je u fokusu sama patnja, iako je stalno tu. Druge stvari postaju opet značajne, javlja se polako volja…

Nemojte da vas zbuni što ove faze nekada ne idu ovim redom. Zapravo, vrlo često će nam se preplitati različite (kraće) faze u okviru jedne iste. Tako da možemo biti u fazi prihvatanja, a opet biti tužni i povremeno ljuti. Od faze u kojoj smo, zavisi samo šta je od osećanja dominantno.

Suštinski ovo jeste redosled faza koje prate jedna drugu kada je u pitanju proces žalovanja (ali je u redu da se u okviru njih, kraće smanjuju i ostale). Imajte u vidu da su ovo ipak samo “veštački” napravljene faze radi boljeg razumevanja, a mi, ljudska bića smo uvek složeniji (haotičniji).

Irvin Jalom je skoro na predavanju rekao kako mu je bilo značajno kad mu je njegova terapeutkinja rekla da proces žalovanja kada neko umre ne podrazumeva “oporavak”. Jer nije moguće vratiti se na staro u smislu da se rana zaceli potpuno. Ona mu je rekla da je to kao kada čoveku amputiraju nogu. On onda uči da živi bez nje.

Nakon gubitka, čovek uči da živi sa prazninom koja zauvek ostaje u duši. Naravno, i dalje postoje druge stvari u životu koje se polako vraćaju u život.

Iz iskustva u radu sam shvatila da je vrlo moćan “alat” prisećanje onih koje poznajemo, koji su jako teško podnosili gubitke. To su ljudi za koje nam je ostalo upečatljivo da su u tim trenucima verovali da život tu staje, da nikada više ne mogu biti srećni, uživati u nekim stvarima….

Ti ljudi su nastavili dalje. Život učini svoje i poziva na različite načine. Nove situacije i stvaranje novih uspomena takodje pomažu. Iako roditelj zauvek ima svoje mesto. Kao što rekoh, ta bol će manjati intenzitet i oblike, ali će zauvek na neki način biti tu.

U prvim fazama u procesu žalovanja se javlja i potreba da zaustavimo sve. Da ne živimo život, da prkosimo silama nad kojima nemamo kontrolu. Da ostanemo lojalni osobi koja više nije tu. Ipak, ova faza prodje. Vreme koje je potrebno zavisi od osobe do osobe.

Mislim da je u početku značajno ako postoji bilo kakva obaveza, posao (ne pretrpavanje) koja će uneti strukturu u dan. Nešto što podseća na kretanje života i daje iskustvo da postoji nekakav kontinuitet.

Značajno je takođe ako postoje neki rituali tokom kojih ćete biti u kontaktu sa osobom koja više nije tu. To mogu biti poznati religijski rituali, ali i neki drugi koji su samo vama poznati i vama važni.

Rituali su jako važni tokom svakog prelaska iz jedne faze u drugu, iz jedne “realnosti” u drugu – kao što je to slučaj sa gubitkom. Važno je da postoji struktura, na bilo koji način, a rituali mogu biti od pomoći u tome.

Verujem da vreme kraja (za svakog od nas) ima neki viši smisao koji mi ne možemo raciom obuhvatiti, razumeti i “objasniti”. Kada dođe kraj, verovatno je neki krug pojedinačne svrhe (koji mi ne vidimo sa ove strane) zatvoren.

Možda se taj krug zatvara odlaskom. Možda viši smisao trenutka kad je neka osoba “odlučila” da ode možemo videti “osetiti” kasnije, sa vremenske distance – kroz iskustva i zadatke koji su došli iza nečijeg odlaska.

Ne zaboravite, da mi naše bližnje uvek nosimo u sebi – i kada nisu tu. Sigurna sam da možemo znati šta bi rekli u kom trenutku. Da možemo da čujemo njihov glas i osetimo njihovo prisustvo. Na jedan drugi način.

Možda ostaju tu baš kroz duhovne zadatke koje nam svojim odlaskom ostavljaju (teme prolaznosti, spremnosti za nove razvojne faze u životu, preispitivanje kvaliteta života… traganje za novim smislom… i potencijalni iskorak). Ali oni su tu i kroz svaku našu reč, naš pokret i udah.

Svi smo jedno. Delovi jedne velike celine. I opet ćemo se jednom sresti, na nekom drugom mestu.



    0
    Dodati proizvodi
    Korpa je trenutno praznaNazad na shop