Depresija

Depresija

Depresija

Jedan oblak dovoljan je da za tren zakloni čitavo sunce“.

 Tomas Fuler

Na listi vodećih zdravstvenih problema čovečanstva danas, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije depresija zauzima visoko četvrto mesto. Od depresije trenutno pati više od 120 miliona ljudi širom sveta i predviđa se da će do 2020. godine biti čak na drugom mestu

Prema DSM V i ICD-10 depresivna osoba ima poremećaj raspoloženja koji se karakteriše bezvoljnošću, lošim raspoloženjem, manjkom energije i aktivnosti, smanjenom sposobnošću da oseti zadovoljstvo, slabom koncentracijom i povećanim umorom.

Važna napomena: Svi smo mi nekada (bili) “depresivni” – ali to ne mora odmah da označava poremećaj. Da bismo dijagnostikovali poremećaj, potrebno je da imamo minimum navedenih kriterijuma, simptoma u vremenskom okviru koji govori da je depresivno stanje prešlo u “fiksirani geštalt” – i više nema adaptivnu funkciju nego parališe i zaustavlja životnu energiju. O tome ću detaljno pisati u drugom tekstu. Ovde želim da pogledamo u srž i poruku depresije kako bismo bolje razumeli ovaj pokret duše.

Ako uzmemo u obzir da reč potiče od latinskog glagola deprimo, koji znači “pritisnuti” i “potisnuti” – ovaj pritisak na dole navodi nas na pitanje: Šta to depresivna osoba potiskuje?

Agresivnost

Kada govorimo o agresivnosti, mislimo na oblik životne energije i aktivnosti. To je ona energija koja nam je potrebna da ustanemo ujutro iz kreveta. Kada smo prehlađeni ili iscrpljeni zbog nekog velikog napora koji je prethodio – mi nemamo energije (agresivnosti za pokret). Isto je tako i kada smo depresivni, samo što nedostatak energije dolazi iznutra, i ne traje kratko kao prehlada. 

Agresija, ili pokret koji je namenjen ka spoljnom svetu, vraća se na osobu koja nema podršku da originalno dovrši pokret ka spolja. Ovaj zaustavljen pokret u Geštaltu zovemo “retrofleksija“. To je mehanizam koji ukazuje na to da originalna želja i potreba nose neku opasnost za tu osobu, i ona se štiti, i povlači.

Možemo reći da u ovom slučaju pošiljaoc pretvara u primaoca. Svoj najjasniji izraz ove dinamike vidi se u suicidu. Onaj ko potiskuje svoju agresiju, potiskuje celokupnu energiju i aktivnost. Potenciranje aktivnosti kao borba protiv depresije može biti kontraproduktivno i opasno. Nažalost, ovako nešto smo videli kod pojedinih motivacionih govornika, čime su demonstrirali zastrašujuće neznanje o ljudskoj duši i njenim procesima. 

Ako znamo da se ova osoba štiti takvim pokretom povlačenja, onda znamo da je jedini način da pružimo pomoć – da otkrijemo izvor straha zbog kog osoba ostaje stegnuta, u grču i izolaciji. Niko ne bira ovo mesto tame i doživljaja besmisla zato što mu je tu lepše nego da uživa u sunčanom danu i druženju sa prijateljima. On se izoluje zato što mu se u tom trenutku to čini kao sigurno mesto – jer spoljni svet je iz nekog razloga za njega opasan – te mu je paradoksalno u tom trenutku bolje i tu, nego da rizikuje napolju. Koliko god nam to izgledalo čudno, i koliko god “objektivno” postoje svi uslovi za drugačiji život, moramo znati da je u tom momentu, taj doživljaj relevantan za iskustvo depresivne osobe. Ukoliko pokušate da omalovažite ovo stanje, naići ćete na otpor, a to ne želite ako vam je stalo do te osobe.

Odgovornost

Možemo reći da je depresija najekstremniji oblik odbijanja odgovornosti. Depresivna osoba je više dole nego gore, više pasivna nego aktivna, više ja okrenuta ka smrti nego ka životu.

Posebno se ovo događa u periodima kada bi osoba trebala da uđe u jednu novu životnu fazu i preuzme nove odgovornosti (najpoznatiji primer za ovo je postporođajna depresija, koja je podstaknuta i hormonskim disbalansom pa dobija vidljivije razmere).

Preuzimanje odgovornosti, podrazumeva i krivicu – koja je kod depresivnih klijenata izražena. Aktivni život nosi sa sobom i krivicu i odgovornost. A to je upravo ono što ta osoba želi da izbegne. Preuzeti odgovornost takođe znači odreći se svojih projekcija i prihvatiti svoju samoću. Podsetiću vas da je krivica kao nužni deo odrastanja – gde idemo za svojim snovima, biramo svoju sreću i svoj put, po cenu da ćemo i izneveriti očekivanja (projekcije) drugih i razočarati ih.

Depresivna osoba još nije ovladala ovim preuzimanjem odgovornosti, pa tako joj trebaju ljudi za koje će da se “drži”. Smrt neke takve osobe ili odvajanje od nje takođe često mogu da postanu spoljni uzrok (ili okidač) depresije. Čovek tako ostaje sam i prinuđen da preuzme odgovornost – što je upravo njegova tačka frustracije.

Aktivnost je smanjena na minimum kako bi se izbegao rizik, osećaj krivice i prebacivanje sebi. Ovde bismo se trebali zapitati “kome bismo zapravo prebacili da možemo?”, “ko je nama prebacivao?”, “ko nas je postiđivao ili grdio?”…

Odricanje (usamljenost – starost – smrt)

Ridiger Dalke nalazi ovu oblast za najvažnije područje koje čini pozadinu depresije. Ovo je metaforički susret sa smrću kao drugom polarnošću života. Sve što je živo, pokret, promena, društvenost, i komunikacija – depresivnoj osobi biva oduzeto dok se sve više manifestuje suprotni pol: apatija, krutost, usamljenost, pomišljanje na smrt.

Ovo područje “smrti” koje postaje figura predstavlja Senku (nesvesni deo bića) koju treba integrisati. Ne treba zaboraviti da nam simptom uvek govori kuda treba da idemo, i da nismo slučajno u susretu sa ovim temama. Upravo osvetljavanjem Senke i njenih sadržaja (onog manje vidljivog, tamnijeg, neuhvatljivog) otkrivamo strah koji nas parališe i suočavamo sa suštinskim temama bez kojih ne možemo da krenemo dalje. Neke se stvari mogu videti ili doživeti u zagrljaju noći.

Zaključak

Moramo da shvatimo da depresija nije lenjost, nego veoma ozbiljno stanje, koje korodira dušu osobe koja se tu našla. Nemojte pokušavati da pomognete tako što ćete poništiti iskustvo depresivne osobe (koliko god iz vašeg ugla izgledalo besmisleno), nego budite uz nju, osluškujući je i uzimajući “za ozbiljno” njenu bol. Time ste već učinili važan korak. 

Nije lako ući u ove mračne prostore, stajati u neizvesnosti i bez tla, na mestu gde ništa nije “povezano” gde praznina i tama preplavljuju.

T.S.Eliot je rekao da je “pakao mesto gde ništa nije povezano“. Stoga, nikome nije lako da pristane da priđe toj magli. Zato ljudi oko ovih osoba pokušavaju da “okrenu na radost” i vrate na “lepše teme” iz najbolje namere, iz straha i nemoći.

Nekada je teško i terapeutima da stojimo na ovom mestu, ali nam pomaže svesnost i znanje o tome da je to jedini način da dođemo do osobe koja se povukla i čeka da neko rizikuje sa njom i uvaži njeno iskustvo i bol. Pomaže nam i supervizija, kao i lična terapija

Mislim da ono što najviše pomaže jeste prihvatanje (nasuprot učestalom bežanju) tema prolaznosti, smrti i života u svojim ekstremima. 

U svakom slučaju iz tih crnih rupa, svetlost i novi život se mogu pojaviti. Kao sto Alexander Pope kaže u svojoj poemi, “uđimo sa svetlom i pažljivo koračajmo“. Prihvatanje vodi oslobađanju. Upoznajte svoju dušu i priđite svojim strahovima. Svetlost i tama su dva kraja istog kontinuuma, baš kao i svest i podsvest, i baš kao što dan ne postoji nezavisno od noći. A Noć može biti divna – samo ako smo spremni da upoznamo sopstvene “demone”, i naučimo gde nam stoji lampa kad nestane struje. Da nema noći, kako bismo inače videli u zvezde?

 



    0
    Dodati proizvodi
    Korpa je trenutno praznaNazad na shop