Da Li Ljubav Mora Da Boli?

ljubav

Da Li Ljubav Mora Da Boli?

Čuveni Frojd je rekao da nikada nismo tako bespomoćni pred patnjom kao kada volimo, i nikada tako duboko nesrećni kao kada izgubimo objekat svoje ljubavi. Zašto je to tako?

Šta nas čini tako slabima u ljubavi?  Kako biramo partnere koji nas povređuju? Zašto ulazimo u nefunkcionalne veze, i kako se nešto što je obećavalo bajkoviti život u dvoje, pretvori u noćnu moru?

Veliki broj klijenata dolazi na terapiju  podstaknut upravo ljubavnim problemima. Bez obzira na to koliko smo stabilni i nedodirljivi u mnogim segmentima života, u ljubavi smo često ranjivi.

Da bismo odgovorili na ovo pitanje moramo uvažiti činjenicu da je ovo područje kojim mi ne vladamo svojim razumom. I to je upravo onaj deo koji nas zatrašuje. Ovde ne možemo imati kontrolu nad time u koga ćemo se zaljubiti, koliko ćemo se voleti i kada će se emocije ugasiti. Otuda često i patimo, a ta bol nas čini potpuno bespomoćnima.

U osnovi nas vode duboko podsvesne formule zaljubljivanja, iz drugih delova mozga koje su se nekada davno formirale kroz odnose sa roditeljima. Te formule, rade i kada biramo osobu u koju ćemo se zaljubiti, i kada nakon faze zaljubljenosti produbljujemo taj odnos.

Nesvesne formule zaljubljivanja: kako biramo u koga ćemo se zaljubiti?

Naš mozak od najranijih dana ima zadatak da spozna kakav je svet i stvori generalizovane zaključke, odnosno podsvesna uverenja, pa tako i kreiramo jednu sliku u mozgu, odnosno ideju o tome kakav je objekat naše ljubavi i kakva je osoba u koju ćemo se zaljubiti. Strukturu te osobe smo nekada davno kreirali kroz odnose sa roditeljima, naročito sa majkom, tokom prvih nekoliko godina života.

Naš “unutrašnji radni model” nosi osnovne elemente onoga kakav je bio roditelj, ali naglašavajući ne to što je bilo dobro, nego pre svega ono što nije bilo baš dobro: ono što je falilo, čega smo ostali željni – pa tako taj deo nedostatka ili povređivanja koji smo doživeli od roditelja postaje ono oko čega smo fiksirani. Upravo kada prepoznamo te crte ličnosti ili osobine na nekoj osobi, podiže se energija, strast, libido, i javlja se osećaj zaljubljenosti. Tada se vraćamo u rani period i kroz transfer doživljavamo ponovo onaj odnos sa roditeljem.

Mi tako pokušavam da utolimo glad. Možemo mi projektovati i pozitivne osobine ali ako su postojale neke potrebe, koje su zadovoljene, mi smo nahranjeni. Pošto nećemo siti tražiti hranu, onda tražimo ono što je ostalo nedovršeno, gde smo ostali gladni (nezavršeni poslovi), i tako biramo osobe sa idejom da će oni zaceliti te rane, i konačno nam dati ono što nismo dobili od roditelja. Međutim oni će nas u najvećoj meri frustrirati i povrediti, jer će reaktivirati naše bolne rane.

Zašto biramo partnere koji nas povređuju?

Kada se posvađamo sa partnerom, naše ponašanje spolja može delovati neadekvatno situaciji ili preterano, jer te reakcije potiču zapravo iz prvih godina našeg života, iz ponašanja koje smo usvojili kako bismo se odbranili od povreda koje smo doživeli u detinjstvu. Džon Bredšo (John Bradshaw) ovo sećanje na prvobitnu ranu zove “ranjeno dete”. Bol koji nismo mogli da izrazimo u detinjstvu nosimo na leđima kao ranac i on dolazi do izražaja u našim reakcijma pre nego što toga postanemo svesni. Nažalost, kada smo u vezi, nerazrešenu ljutnju i bol iz prošlosti proživljavamo u sadašnjosti sa partnerom putem naših reakcija. Partnerstvo reaktivira te stare rane, i zato mi pretpostavljamo da je partner taj koji ih proizvodi – a zapravo je partner samo naišao na otvoreno ranu tog deteta.

Neophodno je pojasniti da neke od ovih rana nije moguće otkriti u samoći. Potreban nam je neko ko će nam dozvoliti da pronađemo naše rane, treba nam veza koja će ih probuditi, sa nekim ko će to dopustiti i ko će nam dozvoliti da osetimo ono što osećamo bez osude.

Ti budi moj otac, a ja ću biti tvoja majka

Kada stupamo u vezu, mi nesvesno sklapamo sporazum prema kome ja, na primer, očekujem da ćeš ti biti otac koji me neće napustiti, i ti očekuješ da ti ja budem majka koja će te bezuslovno prihvatiti onakvog kakav si. A kada se to ne dogodi, pošto nije moguće da drugi izleči moje rane, počinjem da te krivim.

Par je iz jednog razloga uvek u sukobu. Oni u brak prenose svoje detinjstvo, i ne rade to svesno. Svako od nas odrasta u porodici koja kreira naše iskustvo. Iskustvo stvara sliku o najvažnijim osobama u našem životu i kada odrastemo, tražimo partnera i zaljubljujemo se. Na drugoj strani prostorije vidimo osobu koja nas neodoljivo privuče, osećamo se predivno u prisustvu te osobe, to je takozvana romantična ljubav. To je osoba naših snova.

Mi tada ne znamo da se u našoj podsvesti u pozadini, vrti model koji nas povezuje sa nekim ko je sličan onima koji su se brinuli o nama, ljudima sa kojima smo odrasli i od kojih smo učili šta je ljubav.  Spaja nas sa osobom s kojom ćemo doživeti najgore frustracije, a ne najbolje iskustvo, jer težimo da ponovimo prve odnose koje smo kreirali sa roditeljima.

Ako je otac često bio odsutan iz različitih razloga, mi nalazimo partnera koji nam ne može biti potpuno dostupan. To je ono kako smo shvatili značenje ljubavi.

Ako je otac pak bio agresivan, naše iskustvo je da je agresivnost povezana sa ljubavlju, pa takvog partnera i nalazimo.

Neretko čujemo da ćerke alkoholičara nađu partnere koji preterano piju, a muskarci sa dominantnim majkama, opet neku jaku ženu u čijoj će biti senci. Ona će kasnije uvek biti kriva jer on ne može da dođe do izražaja u vezi, a ona će ga verovatno optuživati da „nije dovoljno muško, i da ona mora sve da radi umesto njega“.

Dakle, iako izgleda kao osoba naših snova, postaće osoba naših noćnih mora. To rezultira borbom za prevlast i zato parovi idu na terapiju. Neki terapeuti im pokušavaju pomoći da razgovaraju, da bolje komuniciraju, i da rešavaju probleme i sukobe. Ali, to ne funkcioniše. Terapeuti moraju pomoći parovima da razumeju stvarnost, i to da se njihova romantična privlačnost temelji na podvesnoj slici koja ih je zbližila.

To je ono što radi prirodaZbližava ljude koji nisu kompatibilni iako oni misle da jesu, kako bi se međusobno zalečili i razvili. Shvatanje ove dinamike iz pozadine doprinosi kvalitetu naših veza.

Šta je sa našim telom kada patimo?

Neretko ljudi ističu fizičku bol kada pate zbog ljubavi. Da li emocionalna bol može prouzrokovati i fizičku? Ako umesto povezanosti duže vreme doživljavamo anksioznost (teskobu), mi uključujemo odbrambene mehanizme. Osoba koja nije uspela da ostvari sposobnost emocionalne samoregulacije, stabilnog održavanja svog unutrašnjeg stanja, mora uvek da ima nekog ko će taj deo da reguliše,i samo kada je u kontaktu, njegov organizam može da funkcioniše. Međutim kada ta osoba ostane bez partnera njen organizam zapada u stanje stresa. Njena potreba je da se zakači za nekog drugog, ali ako to ne uspeva, osoba ostaje u ozbiljnom haosu. Organizam zapada u stanje stresa, stanje stresa okida puno kortizola, kortizol slabi imunološki sistem, koji pada, i time se otvara mogućnost za niz bolesti. Ovo će biti čest problem kod zavisnih tipova vezanosti.

Razmislite: šta vaš partner provocira u vama?

Kada neki partner dođe u vaš život, važno je da znate da on tu nije slučajno. I nije pogrešan.

Ako verujemo da će partner da nas spase, da nas izleči od naših strahova, dosade i besmisla i popuni naše praznine… napravili smo veliku grešku! Kada imamo takva očekivanja, na kraju ćemo neizmerno mrzeti tog partnera jer nam nije pružio to što smo zamislili. Onda ćemo tražiti nekog sledećeg, pa sledećeg… I na kraju ćemo shvatiti da se nalazimo u istim situacijama, istim konfliktima, gde se samo sagovornik promenio!

Kada prođe romantična ljubav, kada maske zaljubljenosti padnu, i konačno se ugledate onakvi kakvi jeste, kada sukobi i konflikti počnu bivati sve češči, i kada ste na pragu da kažete “nije to to”, razmislite još jednom. U koju ranu vas dira vaš partner? Kakve emocije budi u vama? Šta mu zamerate? Kako vam on izaziva teskobu i bol? Da li su vam to poznate emocije? Da li vas je neko već tretirao na takav način…

To je ono zbog čega je on tu. Ne da bi vas spasavao, sređivao život, obezbeđivao kontinuiranu sreću, nego da bi vas pokrenuo, i podsetio u kom životnom aspektu treba da se razvijate. Tu je da biste radili na zajedničkom projektu, gde će svako od vas uz pomoć ovog drugog raditi na sebi, razvijati se – i boriti sa bolnim emocijama i “nezavršenim poslovima” iz najranijih odnosa.

Šta je rešenje?

Kada postanem kompletno biće, koje ne zavisi od onog drugog i nema nerealna očekivanja od partnera, tada mogu naći osobu koja će biti meni komplementarna, i sa kojim ću moći da ostvarim zdravu razmenu. Uspešan partnerski odnos jeste zajednički projekat gde bi svako od nas uz pomoć ovog drugog, radio na sebi osvešćujući nesvesne formule koje nas koče u pokušaju da se povežemo i budemo zajedno onakvi kakvi zaista jesmo.

Ako očekujemo od partnera da nadoknadi sve emocionalne gubitke i zaceli naše rane, mi ćemo stalno biti razočarani, “ljubav će uvek boleti, a partner će biti neprijatelj koji nas povređuje”.  Zato počnite da se bavite sobom, i kada dođe do krize, bavite se upoznavanjem mehanizama prema kojima vi funkcionišete, a ne promenom i traženjem „idealnog“ partnera.



    0
    Dodati proizvodi
    Korpa je trenutno praznaNazad na shop