Frojd je rekao da nikada nismo tako bespomoćni pred patnjom kao kada volimo, i nikada tako duboko nesrećni kao kada izgubimo objekat svoje ljubavi. Zašto je to tako?
Šta nas čini tako slabima u ljubavi? Kako biramo partnere koji nas povređuju? Zašto ulazimo u nefunkcionalne veze, i kako nešto što je obećavalo bajkoviti život u dvoje, napravi otvorene rane?
Veliki broj klijenata dolazi na terapiju podstaknut upravo ljubavnim problemima. Bez obzira na to koliko smo stabilni i nedodirljivi u mnogim segmentima života, u ljubavi smo često ranjivi. Tu važe neka druga pravila, vođeni smo “srcem” – ili možda preciznije: našim nesvesnim (mehanizmima, potrebama, očekivanjima…).
Ovo je područje kojim mi ne vladamo svojim razumom. Nemamo kontrolu nad time u koga ćemo se zaljubiti, koliko ćemo se voleti i kada će se emocije ugasiti. Otuda često i patimo, a ta bol nas čini potpuno bespomoćnima.
U osnovi nas vode duboko nesvesni šabloni koji su nastali nekada davno, kroz odnose sa roditeljima.
Sad se možda pitate “pa dobro, kakve veze roditelji imaju sa našim zaljubljivanjem” – i “kako izgleda taj proces nesvesnog odabira po šablonu”?
Upoznavali smo svet, sebe i odnose sa drugima kroz naše primarne odnose – i ogledali se u očima naših roditelja. Tu smo stvorili prve predstave o životu, o sopstvenoj vrednosti – i o ljubavi.
Čak i kada je ponašanje roditelja bilo destruktivno, mi nosimo u sebi taj model, a uz njega i čežnju – da će se jednom promeniti. I kako se ne menja, a kako partneri zauzimaju to mesto bliskosti, mi ta očekivanja prebacujemo na njih.
Vraćamo se u rani period i kroz transfer doživljavamo ponovo onaj odnos sa roditeljem – pokušavajući nesvesno da ga kroz partnerski odnos “popravimo”. Da se nahranimo i nadoknadimo sve što nam je falilo. Tako pokušavamo da utolimo glad.
Ako su postojale neke potrebe, koje su zadovoljene, mi smo nahranjeni. Pošto nećemo siti tražiti hranu, onda tražimo ono što je ostalo nedovršeno, gde smo ostali gladni (ono što u Geštaltu zovemo: “nezavršeni poslovi”), i tako biramo osobe sa idejom da će oni zaceliti te rane, i konačno nam dati ono što nismo dobili od roditelja. Međutim oni će nas u najvećoj meri frustrirati i povrediti, jer će reaktivirati naše bolne rane.
Naš “unutrašnji radni model” nosi osnovne elemente onoga kakav je bio roditelj, ali naglašavajući ne to što je bilo dobro, nego pre svega ono što nije bilo baš dobro: ono što je falilo, čega smo ostali željni – pa tako taj deo nedostatka ili povređivanja koji smo doživeli od roditelja postaje ono oko čega smo fiksirani. Upravo kada prepoznamo te crte ličnosti ili osobine na nekoj osobi, podiže se energija, strast, libido, i javlja se osećaj zaljubljenosti. Tada se vraćamo u rani period i kroz transfer doživljavamo ponovo onaj odnos sa roditeljem.
Zašto uopšte biramo partnere koji nas povređuju?
Kada se posvađamo sa partnerom, naše ponašanje spolja može delovati neadekvatno situaciji ili preterano, jer te reakcije potiču zapravo iz prvih godina našeg života, iz ponašanja koje smo usvojili kako bismo se odbranili od povreda koje smo doživeli u detinjstvu. Džon Bredšo (John Bradshaw) ovo sećanje na prvobitnu ranu zove “ranjeno dete”. Bol koji nismo mogli da izrazimo u detinjstvu nosimo na leđima kao ranac i on dolazi do izražaja u našim reakcijma pre nego što toga postanemo svesni. Nažalost, kada smo u vezi, nerazrešenu ljutnju i bol iz prošlosti proživljavamo u sadašnjosti sa partnerom putem naših reakcija. Partnerstvo reaktivira te stare rane, i zato mi pretpostavljamo da je partner taj koji ih proizvodi – a zapravo je partner samo naišao na otvorenu ranu tog deteta.
Neophodno je pojasniti da neke od ovih rana nije moguće otkriti u samoći. Potreban nam je neko ko će nam dozvoliti da pronađemo naše rane, treba nam veza koja će ih probuditi, sa nekim ko će nam dozvoliti da osetimo ono što osećamo, sa razumevanjem i bez osude.
Prećutni ugovor: “Ti budi moj otac, a ja ću biti tvoja majka”
Horhe Bukaj naglašava da kada stupamo u vezu, mi nesvesno sklapamo sporazum prema kome ja, na primer, očekujem da ćeš ti biti otac koji me neće napustiti, i ti očekuješ da ti ja budem majka koja će te bezuslovno prihvatiti onakvog kakav si. A kada se to ne dogodi, pošto nije moguće da drugi izleči moje rane, počinjem da te krivim.
Par je iz jednog razloga uvek u sukobu. Oni u brak prenose svoje detinjstvo, i ne rade to svesno. Svako od nas odrasta u porodici koja kreira naše iskustvo. Iskustvo stvara sliku o najvažnijim osobama u našem životu, i kada odrastemo, tražimo partnera i zaljubljujemo se. Na drugoj strani prostorije vidimo osobu koja nas privuče, u čijem prisustvu se osećamo predivno – i to je takozvana romantična ljubav.
Mi tada ne znamo da se u našoj podsvesti u pozadini, vrti model koji nas povezuje sa nekim ko je sličan onima koji su se brinuli o nama, ljudima sa kojima smo odrasli i od kojih smo učili šta je ljubav. Spaja nas sa osobom s kojom ćemo doživeti najgore frustracije, a ne najbolje iskustvo, jer težimo da ponovimo (i popravimo) prve odnose koje smo kreirali sa roditeljima.
Šta je rešenje?
Svi kažu da ljubav boli, ali to nije istina. Usamljenost boli. Odbijanje boli. Gubitak nekoga boli. Želja boli. Sve zbunjuju te male stvari sa ljubavlju, ali u stvarnosti, ljubav je jedina stvar u svijetu koja odbija sve zlo i koja te uvijek iznova učini da se osjećaš dobro. (Meša Selimović)
Kada postanemo kompletna bića, koja ne zavise od (prihvatanja i potvrde) i nemaju nerealna očekivanja od partnera (da ispravi sve krive puteve nastale sa roditeljima), tada možemo naći osobu koja će nam odgovarati i sa kojom ćemo ostvariti zdravu razmenu. To će biti takođe nesavršeni čovek, koji nosi svoje rane. Ne shvatajte ih lično.
Svesni ste kada uspete da se izmaknete i vidite ranjeno dete koje izlazi iz odraslog čoveka.
Zreli ste onda kada umete da prepoznate i svoje reakcije koje dolaze iz nekih starih odnosa.
Odrasli ste onda kada možete da zaštitite sebe od tuđih nesvesnih šablona koji se ponavljaju i ugrožavaju vas.
Moramo imati u vidu da je deo odrastanja i kapacitet da kažemo “ne” situaciji u kojoj druga osoba ne radi na sebi, i prebacuje na nas sav teret svojih nerešenih unutrašnjih konflikata. Ostajati i pored svesnosti o tome, bi bio mazohizam, ili preterano preuzimanje tuđe odgovornosti (na sebe), ili reagovanje iz krivice. Takav odnos bi mnogo boleo – ali ne zato što rastemo i razvijamo se (pa nas bole uvidi), nego zato što ne radimo ništa po pitanju naših uvida.
Uspešan partnerski odnos jeste zajednički projekat gde bi svako od nas uz pomoć ovog drugog, mogao raditi na sebi, osvešćujući nesvesne formule koje nas koče u pokušaju da se povežemo i budemo zajedno onakvi kakvi zaista jesmo.
Ako očekujemo od partnera da nadoknadi sve emocionalne gubitke i zaceli naše rane, mi ćemo stalno biti razočarani, “ljubav će uvek boleti, a partner će biti neprijatelj koji nas povređuje”. Zato počnite da se bavite sobom, i kada dođe do krize, bavite se upoznavanjem mehanizama prema kojima vi funkcionišete, vašim nesvesnim očekivanjima i strahovima – a ne promenom i traženjem „idealnog“ partnera.
