Strah od letenja

Strah od smrti – ili strah od života?

Svaki put bez izuzetka kada uđem u avion, pitam se zašto to sebi radim. Svako poletanje prate znojanje dlanova, lupanje srca i otežano disanje. Da, to liči na paniku.

Tome doprinose ljubazne stjuardese koje sa osmehom na licu izdeklamuju upozorenja o vanrednim situacijama, (čini mi se sto puta) ponove koliko izlaza imamo iz aviona i kako da pratimo znakove za evakuaciju – i naravno, onda nam požele da uživamo u letu!
Ko ne bi uživao sa takvim uvodom?

E onda, kada one završe svoju predstavu, ja počinjem da čujem zvukove koje niko ne čuje i koji se mom “zavidnom” znanju o avionima, čine nepoznati i sumnjivi!
“Možda treba da obavestim osoblje?”
“Hm, a čini mi se da osećam i neki čudan miris?”

Nakon petnaest minuta, kada smo dostigli potrebnu visinu, i kada stjuardese počnu sa servisom, ja sam se opustila i možda mogu malo da odmorim od “vožnje” i “kontrole leta” pošto bez moje pomoći (“realno”) teško da bismo poleteli.

Sletanje me ne brine (iako je to jedna od zahtevnijih faza letenja) – i to samo govori o tome koliko je moja “percepcija opasnosti” izvrnuta i koliko su moji strahovi zasnovani na neznanju. Što se mene tiče, ja “vidim da smo blizu zemlje, i mogu biti mirna”.
Presmešno.

Jasno je kao dan da je reč o temi kontrole i prepuštanja iste.

Ljudi koji su zbog različitih iskustava u životu kreirali svoj unutrašnji sistem tako da uvek moraju imati kontrolu nad svime što rade, često imaju ovaj problem u avionu. Ako mi pozli – ne mogu napolje, ako se nešto dogadja, ja ne znam šta je i da li je direktna opasnost, ako je opasnost, ja ne mogu ništa. Naravno i pored različitih oblika ovog straha, srž je ista: nemoć. 

Nikad neću zaboraviti razgovor sa jednim od mojih mentora Bertramom Milerom, kada me je tokom razgovora o letenju pitao da li ja po ulasku u avion, prepustim kontrolu pilotu koji je obučen da vodi taj proces – koji zna kako najbolje da radi taj posao (i ne radi ga sam naravno nego sa čitavim timom ljudi), i zna kako da reaguje u slučaju eventualne opasnosti? 

Nikada sebi nisam postavila ovako jednostavno pitanje. I neću reći da je u tom trenutku moj strah nestao (jer ne postoji čarobni štapić), ali često postavim sebi to pitanje u avionu, i kao da me ta rečenica malo pomiluje u trenutku nemira.

Čitala sam o tome da ljudi koji se plaše letenja, vole da sede pored prozora jer kontakt sa prirodom koju mogu da vide kroz prozor, ima moć da im da doživljaj uzemljenja – što je jako važno osobama koje se ne osećaju dobro “u vazduhu” (ovi navodnici mi verovatno i ne trebaju).

Moram da priznam da i ja volim da sedim pored prozora. I osim kontakta sa prirodom u kojoj (nakon poletanja) mogu ponekad da uživam, ja jako volim da pogledam u krilo aviona, koje (uprkos mom unutrašnjem doživljaju da se jako čudno pomeramo),  izgleda veoma mirno dok spokojno krstari nebom.

Kontrola jeste jedna, važna tema koja nam odmah padne na pamet kada je u pitanju ova fobija. Ipak, smatram da ona podstiče i druge teme i zadire u način našeg života.

Znam ljude koji zaista žive spontano i ne misle mnogo na sutra (nekada čak i previše), i avion za njih ne predstavlja nikakvu opasnost. Razmišljala sam malo i shvatila da to potpuno ima logike, jer oni žive, osećaju punoću u svom životu, i kako svaki trenutak iskoriste, nemaju panični strah da će izgubiti neku priliku za nešto što čekaju u suštini čitav svoj život.

Razmišljam koliko je važno da ljudi pogledaju u pozadinske teme ovog (i svakog drugog) straha i na pamet mi padne divna rečenica Marka Tvena:

Strah od smrti dolazi od straha od života. Čovek koji živi ispunjeno, spreman je da umre u bilo kom trenutku života.
(A to je upravo misao koja obuzme paničara u avionu – da se u trenu može desiti kraj!)

Da li nas strah od letenja podseća da ne živimo slobodno i punim plućima?

Strah od smrti može biti značajan indikator koji govori o strahu da ćemo otići odavde a da se nismo ostvarili i živeli slobodno i ispunjeno. Kada smo opterećeni mislima o smrti, to je najčešće trenutak kada nas život poziva na promene. A kada imamo panični strah da će nam se nešto dogoditi, mi imamo dosta toga da “pustimo” pre svega u sebi, a onda i spolja. Možda ako dopustite sebi da živite bez straha, ni letenje neće biti toliko ugrožavajuće za vas.

U knjizi “GLEDANJE U SUNCE” Irvin Jalom je napisao divne reči na ovu temu:

“Šta vas tačno plaši u vezi sa smrću? – ovo je pitanje koje često postavljam klijentima jer izaziva raznovrsne odgovore koji često ubrzaju rad na terapiji. Odgovor “Sve ono što ne bih uradio/la”, ukazuje na važnu temu izuzetno za mnoge ljude koji razmišljaju o smrti ili se sa njom suočavaju: pozitivna korelacija između straha od smrti i osećaja neproživljenog života. Drugim rečima, što je život više neproživljen to je veća strepnja od smrti, što više propuštate da potpuno iskusite svoj život, to ćete se više plašiti smrti.”

Neko je u životnoj tranziciji, preseljenja, veliki odluka, i ovaj strah može doći kao projekcija unutašnje sumnje i straha od preuzimanja odgovornosti.

Može tu biti još varijacija, ali čini mi se da su ovo osnovne prizme kroz koje možemo tražiti naše specifične odgovore i raditi na osnovnoj temi – kako bismo mogli zaista da sa manje stresa putujemo, ili za one koji se uopšte ne usuđuju da putuju – da ostvare svoje snove koji su na čekanju jer ne žele da rizikuju i uđu u avion.

Za svakog ko ima problem sa letenjem, savetujem da: pored toga što pročita statistiku koja jeste važna, informacije o tome da za svaki eventualni kvar postoji uvek nekoliko spremnih rešenja, i da kao što mi je baš moja klijentkinja stjuardesa rekla “avion može da leti sve dok ima sve delove” – se ipak pozabavi temom kontrole i nemoći – i tako pusti odgovornosti onima koji nas vode. Kao kod hirurga, stomatologa, pa i psihoterapeuta.

Kao što vidite, i mi terapeuti imamo svoje slabe tačke i strahove. I mislim da mi nikada neće biti svejedno, niti prijatno u avionu. Ali ipak letim. Stresno je, ali ja kupujem karte i ne mislim o tome do dana poletanja. Ranije sam sedam do deset dana pred poletanje startovala sa razmišljanjem i strahovima. I danas je određena doza straha tu, ali me ne parališe.

Zato sam želela da govorim u ovom tekstu i iz svoje lične perspektive: dakle iskustveno – profesionalne. 

Mnogim svojim klijentima pomogla sam da prevaziđu svoj strah od letenja. Nekima od njih sam rekla da je avion i meni slaba tačka, nekima nisam. Svesnost o tome da je onima kojima sam rekla značilo da čuju da sam i ja (kao terapeut koji pomaže drugima), ranjiva i da prevazilazim neke svoje probleme, značila im je da se ne osećaju loše zbog svog straha. Možeš i da se plašiš i da letiš!

Ja i dalje radim na svojim temama, i nadam se da ću vremenom biti još opuštenija tokom leta. To će mi svakako biti znak da napredujem i poboljšavam nešto što je i važnije od samog leta (puštanje i prihvatanje), što su osnovne teme koje se samo manifestuju kroz ovaj strah.