Beleške o lepoti
Od svih grehova psihologije, nasmrtonosniji je zanemarivanje lepote.
(J. Hillman, 1997, p. 56)
Mnogo volim ovaj period godine. Nekad me vodi u euforiju i produktivnost, a nekad u hibernaciju i jednostavno”bivanje”, kada mogu da sagledavam širu sliku i sebe u njoj. Za mene je “početak” od Septembra pa do Decembra. Oko Nove godine sam već pred kraj procesa stvaranja ideja i planova.
Svakakve su se misli vrzmale tokom ovih mesec dana koliko me nije bilo. Od aktuelnih aktivističkih, sociološko – političkih, do ličnih, mojih, i razvojnih tema ljudi koje srećem.
Nekad mi naiđe toliko ideja i misli da moram da stanem. Podelila bih svašta, ali kao da mora da se slegne prašina da bih čistije videla. Da bih obuhvatila celinu i fokusirala moje obraćanje na proces – a ne isečke sadržaja i određene uglove koji istovremeno zamračuju one druge. Ne volim da bacam impulsivne misli, jer one uglavnom ukazuju na zanemarivanje druge strane istine. Tako ulazimo u isključivost i gubimo celinu – bez koje nema ni istine ni lepote.
I eto, dođoh i brže nego što sam mislila do teme koju danas želim da obradim. U svim tim situacijama koje se mogu okarakterisati kao “dobre” i “loše”, kao “moralne” ili ne… meni je fokus zastao ne temi koja je u srži Geštalt filozofije, pristupa čoveku i uopšte, životu. Mogu reći da sam se tokom te igre mojih misli i osećanja proteklih (više od) mesec dana, najviše vraćala lepoti.
Gledam ovih dana seriju White Lotus, i baš mi prija. Lagana je, sa dovoljno zapleta da ne bude dosadna, i sa dovoljno prostora da se oseti dubina svakog karaktera. Zapravo, način na koji su predstavljeni likovi sa svim svojim patologijama, jeste ono što mi je najzanimljivije. No, dok pišem ovo razmišljam o jednom dijalogu koji me je dotakao i vratio me na jednu (danas) dosta izostavljenu temu.
Razgovor se događa u predivnom salonu u Palermu, između dvoje bogatih ljudi koji su se nedavno upoznali – i tek se vratili sa opere (u čuvenom Masimo teatru). Bogati vlasnik zamka u kom su, započinje temu:
– Jedan moj prijatelj je davno rekao: “Mogu da razumem druženje. Mogu da razumem neobavezni sex popodne. Ali ne mogu da razumem ljubavnu aferu.” I ja sam takav.
– Nikada nisi bio zaljubljen? (odgovara Tanja, bogata naslednica sa kojom se tek sprijateljio)
– Osim tog amerikanca, ljubav mi nikad nije bila Ahilova peta. To je uvek bila lepota.
– Ja živim za lepotu.
– Znam. Ja bih i umro za lepotu. Ti ne bi? Svet bez lepote nije svet u kom bih želeo da živim.
– Ne bi mogao da poželiš svet lepši od ovog. (rekla je ona, pokazujući pogledom na raskošni ambijent lociran na tom egzotičnom mestu).
O lepoti možemo govoriti iz različitih uglova. Postoji lepota koja predstavlja jednostavnu estetsku celinu koja čini da se osećamo prijatno. Ali postoji ona lepota koja izaziva divljenje, i jednu vrstu strahopoštovanja i jeze. Imanuel Kant ova osećanja prijatnosti deli na osećanja uzvišenog i lepog.
Recimo:
Dan je lep, noć je uzvišena.
Um je uzvišen, dovitljivost je lepa.
Govorljivost je lepa, misaona ćutljivost je uzvišena.
Uzvišene osobine ulivaju poštovanje, a lepe izazivaju ljubav.
Uzvišeno mora uvek biti veliko, a lepo može biti ukrašeno i nakićeno.
Visok rast pribavlja sebi ugled i poštovanje, nizak – poverenje.
Velika visina je isto toliko uzvišena kao i velika dubina, samo ovu prati osećanje groze, a onu prvu divljenje; zato ono osećanje može biti stravično, a ovo plemenito.
Dugotrajnost je uzvišena. Ako pripada prošlosti, ona je svečano uzvišena; ako je gledamo u nedoglednoj budućnosti, ona će imati u sebi nečeg jezivog. Halerov opis buduće večnosti uliva nam potajnu grozu, a opis minule – nemo divljenje.
Neustrašivost je uzvišena i velika, a lukavost je sitna, ali lepa.
Istinoljubivost i poštenje su jednostavni i plemeniti, šala i ljubazno laskanje su fini i lepi.
Prijateljstvo nosi uglavnom obeležje uzvišenog, a ljubav izmedju polova – lepog.
Tragedija se po mome mišljenju razlikuje od komedije naročito po tome što se u prvoj budi osećanje uzvišenog, a u drugoj lepog.
Čak poroci i moralne slabosti nose ponekad izvesne crte uzvišenog ili lepog; i to bar utoliko ukoliko ih opažamo čulima, ne ispitujući ih umom.
Oni koji u sebi udružuju oba ova osećanja opaziće da uzvišeno utiče na nas jače nego lepo, samo što nas uzvišeno, ako nije praćeno i lepim, zamara i ne može dugo uživati.
Zaneseni narcističnom tendencijom da budemo “uzvišeni”, da ostvarimo visoke ciljeve i zaslužimo poštovanje, zaboravljamo na vrednost lepog. Nipodaštavamo “laku zabavu” i lepotu koju nosi igra. Svi bismo danas da budemo ozbiljni, cenjeni i vredni poštovanja. Možda smo zato preplavljeni kratkim zabavnim sadržajima, čak i kada su ozbiljne teme u pitanju, jer je lakše “uložiti se” u lako predstavljenu temu, kroz kratki video… I bez obzira na to kakav “tip” osobe želimo (zamišljamo) pored sebe, složićete se da za one koji čine da osetimo lakoću pored njih, sa kojima se od srca smejemo, uvek nađemo vremena… Mislite o tome, i ne zaboravite, sve što svesno ne prihvatamo dolazi u drugom obliku… (u partnerskom smislu, možda preveliki fokus na posao donosi partnere iz potpuno suprotnog polja, što se kosi sa odlukama ili racionalnim izborima…. možda je to informacija za vas i to da ste zapostavili “drugu stranu” – igru, lakoću, lepotu…).
Neku lepotu jednostavno ne vrednujemo, zbog kulturološkog uticaja, a za neku je tempo našeg života prebrz da bismo je primetili.
I tako razmišljajući o različitim vrstama i nivoima lepote, setila sam se one skrivene, koja živi u nama, i našim borbama. Sa sobom, sa drugima, sa svetom uopšte. Setila sam se lepote koju čini kreativna adaptacija svakog bića koje se kroz život suočava sa izazovima i patnjama.
Između one “lagane” lepote, koju nosi igra, ili koja se pripisuje vizuelnoj lepoti (koja je često takođe na udaru komentara da je površna i nebitna), i uzvišene kojoj se divimo i koja ima najveću moć transformacije – imamo lepotu kontakta, i lepotu prevazilaženja – kreativnog prilagođavanja životu.
Karl Jaspers kaže da kada se divimo lepoti bisera, ne smemo nikad zaboraviti da taj biser potiče iz bolesti školjke.
Mnogi teško traumatizovani ljudi su postali introverti, koji “ne izlaze” mnogo u svet, ali zato stvaraju puno za njega. Mnogi umetnici i naučnici su svoja dela iznedrili kao odgovor na sopstvena pitanja i borbe. Ljudi koji imaju najviše empatije za druge, su verovatno oni kojima je ta empatija najviše falila. Postoje ljudi koji su imali rane gubitke u životu zbog bolesti i koje je ta patnja dovela do izbora da budu lekari.
Sam proces unutrašnjih borbi, koji je vidljiv kroz simpome, ima jednu lepotu koja nije u fokusu, razumljivo, jer svako dolazi na terapiju da ih se oslobodi. Ipak, ugledavanje ove lepote vraća i veru u sopstvene kapacitete i doživljaj smisla sopstvene patnje.
Kada jednom uspemo da ugledamo lepotu u tom načinu, da uvažimo napor bića da nađe svoj izraz, da pozove i kreira atmosferu u kojoj će dobiti kontakt koji mu je potreban …. počinje izlečenje.
Prenosim poslednji pasus mog učitelja Đanija Francesetija iz njegovog rada “Od psihopatologije do lepote kontakta”:
„Lepota će spasiti svet“, napisao je Dostojevski. Ja sam ovde nastojao da definišem kakva vrsta lepote nas može spasiti. Sada, da zaključim, naglasiću da lepota radi kroz nas, kroz estetiku naše posvećenosti (Laura Perls, 1992). Svet može biti spašen kroz naše neprestano, strastveno, zajedničko traganje za lepotom i negovanje lepote, što je osećajna forma našeg relacionog nasleđa.
Kao što nas Geštalt terapija uči, ovo je upravo ono za čega su ljudska bića stvorena.
Zašto ja sve ovo pišem? (šta želim zapravo da kažem – smatrajte ovo do sada uvodom : ) )
Setite se neke situacije iz prošlosti kada ste bili u nekoj napetosti, strepnji, kada ste bili tužni, i razočarani. Ako je sada taj period iza vas, i ako ste dovoljno emotivno distancirani od akutne boli, možete videti na koji način vas je to razvijalo, i kako je širilo vašu svesnost. Možete primetiti kako ste postajali mudriji i često kako vam je baš to iskustvo trebalo da biste stigli ovde gde ste sada. Budite svesni šta ste kao dete poneli iz porodice sa roditeljiam koji su sa onim što su imali i znali, pokušali da najprave najbolje. Obratite pažnju na to kako su njihove greške takođe ostavljale vama “u miraz” teme i pitanja na koja ste kroz život tražili odgovor. To vas je na neki način definisalo i možda izgradilo osobine koje vam danas služe.
Počnite da ugledavate lepotu u borbama, od kad ste bili mali pa do danas. Budite svesni lepote u hrabrosti da se nadate i verujete. U zanesenosti, očaranosti, zaljubljenosti. Možda više nikada to sebi ne biste dopustili na taj način (verovatno i ne treba) – ali ima nešto u toj otvorenosti, i naivnosti. U dečijoj neiskvarenosti i iskrenosti koju gubimo s vremenom, jer upoznajemo svet sa druge strane i “učimo” da se zaštitimo. Razvijamo svesnost i smanjujemo moć projekcije (i zaljubljivanja).
Sve ima svoju vrednost i u svemu možemo videti lepotu. Nekada sa vremenske distance, nekada uz svesnost i mudrost. Možemo videti lepotu u postavljanju pitanja na koja nemamo odgovore, u borbama i patnjama koje nas razvijaju i otvaraju naše srce na drugi način… Čak i u teškim životnim situacijama, kada nam se pogled sretne sa dragim licem, i pogledom punim prisutnosti, nežnosti i ljubavi.
Vraćanje lepote u svakodnevni život, u prizmu kroz koju posmatramo svet i odnose u njemu, vratiće dublje razumevanje i doživljaj uzemljenosti. Doneće nam mir, i kapacitet da znamo da smo u svakom trenutku tu gde treba da budemo, i da su plodovi za kojima tragamo – uvek oko nas.
