Insomnija
(prema lekaru, homeopati i psihoterapeutu Ridigeru Dalkeu)
Onaj ko pati od nesanice ima poteškoća i boji se da napusti svoju svesnu kontrolu i da se poveri svom nesvesnom. Današnji čovek ne pravi gotovo nikakvu pauzu između dana i noći, nego svoje misli i aktivnosti prenosi i u domen sna. Dan produžavamo u noć jednako kao što hoćemo metodima dnevne svetlosti da analiziramo noćnu stražu naše duše.
Osoba koja pati od nesanice (Insomnija) trebalo bi, kao prvo, da nauči da svesno zatvori dan, kako bi u celini mogla da se prepusti noći i njenim zakonima.
Dalje bi trebalo da nauči da brine o svom nesvesnom kako bi uočila odakle izranjaju strahovi. Za nesvesno, prolaznost i smrt su najvažnije teme. Ovoj osobi nedostaje prapoverenje i sposobnost prepuštanja. Ona se više identifikuje sa svojim “delatnim bićem” i ne uspeva da se prepusti bez ikakve odbrane.
U skladu sa pomenutom arhetipskom analogijom, narod san naziva mlađim bratom smrti. Sa svakim padanjem u san vežbamo umiranje. Padanje u san zahteva od nas napuštanje svake kontrole, svih namera, svake aktivnosti. Zahteva predanost i prapoverenje, upuštanje u nepoznato.
San i orgazam su oblici male smrti, a ljudi koji se snažno identifikuju sa svojim JA doživljavaju ih kao opasnost. Pomirenje s noćnom stranom života predstavlja stoga sigurno sredstvo za spavanje.
Sve što san (i smrt) od nas zahtevaju ne spada baš u čovekove jake strane. Svi smo suviše čvrsto ukorenjeni u aktivnom polu, suviše smo ponosni na svoj rad i delanje, suviše smo zavisni od svog intelekta i svoje nepoverljive kontrole, da bi predavanje, poverenje i prepuštanje bili načini ponašanja koji su nam bliski. Stoga nikog ne sme da se čudi ni što nesanica (insomnija) spada u najčešće zdravstvene poremećaje naše civilizacije.
Zbog svoje jednostranosti naša kultura ima teškoća sa svim oblastima koje pripadaju suprotnom polu – što lako može da se uoči u dole prikazanoj listi analogija.
Bojimo se osećanja, iracionalnog, senke, nesvesnog, zla tame i smrti. Bolesno čvrsto držimo se svog intelekta i svoje dnevne svesti kojima, kako verujemo sve možemo da prozremo. A kada stigne zahtev “prepustiti se” javlja se strah, jer nam gubitak izgleda prevelik. Ipak, čeznemo za snom i osećamo da nam je neophodan.
Kao što noć ide uz dan, i senka ide uz nas, a smrt uz život. San nas uvek dovodi na taj prag između ovostranog i onostranog i uvodi nas u prikrivene oblasti naše duše. Navodi nas da proživimo ono što inače ne živimo.
Od davnina poznati trikovi kao što je brojanje, uspešni su samo ako se ne držimo čvrsto intelekta. Svaka monotonija postaje dosadna levoj moždanoj hemisferi i navodi je da se odrekne svoje dominacije. Sve tehnike meditacije koriste tu zakonitost: koncentracija na jednu tačku ili dah, vode prebacivanju sa leve na desnu hemisferu, sa dnevne strane na noćnu, sa aktivnosti na pasivnost.
Onaj kome ta prirodna ritmička promena pričinjava teškoće trebalo bi da se pozabavi polom koji izbegava. To zapravo i hoće simptom “nesanice” (insomnija). On čoveku daje mnogo vremena da se suoči s neprijatnostima i strahovima noći. Simptom i ovde čini čoveka iskrenim: svi koji ne mogu da spavaju boje se noći. Što je potpuno tačno.
Dan (jang) Noć (jin)
Muško Žensko
Leva moždana hemisfera Desna moždana hemisfera
Vatra Voda
Dan Noć
Budno stanje Spavanje
Život Smrt
Dobro Zlo
Svesno Nesvesno
Intelekt Osećanje
Racionalno Iracionalno
Hipersomnija
Preterana pospanost i želja za spavanjem s druge strane, ukazuju na suprotnu problematiku. Onaj ko uprkos tome što je dovoljno spavao u načelu ima teškoća da se “probudi” i da ustane. Ova osoba bi trebalo da razmotri svoj strah od dnevnih zahteva, aktivnosti, postignuća koji se od njega traže. Probuditi se i započeti dan znači postati aktivan, delati i za to preuzeti odgovornost.
Onaj kome teško pada taj korak u dnevnu svest beži u svetove iz snova i u nesvesnost detinjstva, i hoće da izbegne zahteve i odgovornosti života (u takvim slučajevima tema je beg u nesvesno). Kao što je padanje u san povezano sa smrću, i buđenje je malo rođenje. Rađanje i dolaženje k svesti može da se doživi jednako naporno kao noć i smrt.
Problem leži u jednostranosti – rešenje je u sredini, u ravnoteži, u prihvatanju i jedne i druge strane. Tek tu postaje očigledno da su rođenje i smrt zapravo jedno.
