Psihoterapija je sve manje tabu tema, i suvišno je danas naglašavati da je spremnost da se krene na terapiju odraz zrelosti i hrabrosti. Onaj koji misli da sve zna (o sebi ili bilo čemu) zatvara sva vrata svom napretku i rastu. Mudri ljudi znaju koliko ne znaju, i spremni su da zauvek uče. U ovom slučaju, učimo o sebi, a jedan od načina jeste psihoterapijski proces.
U poslednje vreme čak možemo čuti kako svi treba da idu na terapiju. To je s jedne strane tačno, ako uzmemo u obzir da svako treba da poznaje sebe, razume svoje emocije i osvesti odakle dolaze paterni koji upravljaju njegovim životom. Ako je terapija put do toga, onda sam saglasna da svako treba da ide na terapiju. S druge strane, ne treba patologizirati normalne razvojne situacije i zauvek popravljati sebe u težnji ka savršenstvu. Iako terapija pomaže da ponovo uspostavimo ravnotežu u životu, ne treba zaboraviti i da je gubitak balansa, ponekad deo življenja uravnoteženog života. Oličenje zdravlja je u prihvatanju koncepta „dovoljno dobro” koji omogućava funkcionalnost i kvalitet života – ali sa svim osećanjima i razvojnim procesima dostojnih jednog čoveka.
Nema normalnih i nenormalnih ljudi. Možemo samo da govorimo o funkcionalnim i nefunkcionalnim ljudima. O tome koliko smo fleksibilni da se prilagodimo različitim uslovima, a da opet zadržimo svoju suštinu, autentičnost i ne napustimo sebe. Takođe ne postoji niko ko nam može reći šta je normalno i šta treba da radimo jer putevi duše su mnogo složeniji od pravila, teorija, kalupa i dijagnoza koji predstavljaju samo veštačke konstrukte u cilju okvirnog razumevanja i usmeravanja. Kategorisanje (koliko god da je važno za sporazumevanje među stručnjacima) i „etiketiranje” preti da ometa istinsko otkrivanje onoga što je najranjivije, stvarno i suštinsko u ljudskom biću. Rigidnost, ponavljanje ponašanja po istom šablonu i nedostatak fleksibilnosti ograničavaju sposobnost osobe da se kreće, deluje i usmerava ponašanje prema svojoj autentičnoj potrebi. Norman Šub to lepo opisuje kad kaže: „Nisi bolestan, nego suviše krut u svom pristupu životu”.
Na terapiju nas dovodi bol kao simptom koji govori o patnji u koju je upakovano prethodno bolno iskustvo. Važno je pogledati koren reči suffer koja potiče od latinskog sufferre i složena je od delova „sub“ što znači ispod i ferre što znači „nositi” ili „trpeti”. Tokom vremena, reč suffer je evoluirala i dobila drugačiji kontekst na engleskom jeziku, uglavnom sa značenjem „trpeti” u fizičkom ili emocionalnom smislu, iako etimološka osnova ukazuje na ideju da se nešto „nosi“ ili „trpi“ u sebi, iako (to nešto) možda nije odmah vidljivo.
Simptom koji je čovek kreirao, jeste najbolji način na koji se njegovo biće kreativno adaptiralo na postojeću situaciju. Zato moj pristup podrazumeva identifikovanje te adaptacije bolnim okolnostima ili događajima, koje su usmerile njegov razvoj. Tek kroz pronalaženje stvarne funkcije koju je taj simptom imao u njegovom životu, možemo razumeti srž patnje i pronaći put.
Tada dolazi do onoga što moj učitelj G. Francesetti naziva lepotom kontakta — to je lepota koja se ne može dodirnuti, koja dođe, dotakne nas, i ode, ostavljajući trag. To je transformacija za kojom tragam u radu. To su trenuci kada čovek oseti da njegova patnja ima smisla. Da nije razmažen, slab ili lud. Odatle dolazi dubinsko razumevanje i prihvatanje sebe. A tek sa tog mesta ljubavi prema sebi, možemo istinski voleti i druge. Tada možemo preuzeti odgovornost za ono što nam je suštinski važno i smanjiti otpore koji su nas vodili u ćorsokak, dok smo mi verovali da (držeći se za stare mehanizme odbrane) imamo kontrolu nad svojim životom.
Iako je nekad to teško razumeti, naši simptomi, unutrašnji konflikti i blokade koje nam se događaju, imaju važnu funkciju u nekim periodima života. Oni nam u početku pomažu da se adaptiramo na neke životne okolnosti (na primer, radimo stvari koje se smatraju poželjnim od strane naših roditelja, u cilju dobijanja pažnje, ljubavi, potvrde, ili potiskujemo emocije koje nisu dobrodošle, zabravljamo neke traumatične događaje jer u tom trenutku nemamo kapacitet da ih obradimo, pa se na taj način nesvesno štitimo). Ali ukoliko ova ponašanja postanu rigidne strukture, koje nas nesvesno vode kroz život – počinju da pothranjuju naše sumnje, slepe lojalnosti, osećanje krivice – što preti da zaustavi naš autentični razvoj. Naše zdrave adaptacije postaju naši neprijatelji.
Tada nas vode strahovi: od odgovornosti, slobode, greške, napuštanja i usamljenosti. Naši izbori nisu svesni, ni slobodni. Naša egzistencija je ugrožena. Zato je misija mog rada vraćanje autentičnom biću i svesnost o svemu što nas čini zaustavljenim, bez fleksibilnosti – koja je uslov zdravog funkcionisanja.
Čovek koji dolazi na terapiju najčešće je preplavljen i zalepljen za aktuelni problem koji ga muči — i samo želi da mu neko kaže kako da ga reši. Kad smo preplavljeni, ne vidimo celu sliku i gubimo tlo pod nogama. To su oni momenti kada se izgubi stari oslonac a novi još uvek nije kreiran. Kada nas doživljaj nemoći, straha i tuge preplavi, kada osećamo da smo izgubili naš životni put i teško je poverovati da nam nešto može pomoći.
Svaki simptom dolazi da nas obavesti da smo spremni za sledeći korak, za promenu, za rast. I naravno, u početku često nismo svesni koji je smisao te patnje koja nas je obuzela. Zato volim da kažem da psihoterapija pruža mogućnost da nađemo kontekst u kom određeni simptom ili patnja, ima smisla. Kada shvatimo funkciju tog unutrašnjeg konflikta, simptoma on gubi snagu. Tako da nije poenta samo odstraniti neprijatne senzacije i osećanja, nego razumeti njihovu poruku integrisati nesvesne aspekte bića koji su spremni da budu vidljivi deo nas. To je ono što nazivamo ličnim rastom: kada naša nesvesnost ne izbija poput gladnih vukova iz podruma koje smo držali dugo pod ključem, nego imamo kapacitet da ih mudro vodimo i bez straha se suočavamo sa njima.
Jednostavno rečeno, naš lični rast podrazumeva integraciju nesvesnih delova našeg bića koji se pojavljuju kroz simptome, u različitim razvojnim periodima u životu. Oni dolaze onda kada smo spremni. Kada je taj deo sazreo i spreman da postane vidljiv i aktivni sastav našeg bića. Svaki otpor tome, pojačava simptom, zato je osnovni princip našeg rada prihvatanje svakog simptoma i njegove poruke kroz paradoksalnu teoriju promene. Kroz prihvatanje i stav da ne postoji besmislen simptom i otpor — nego samo mi ne vidimo ono što je potrebno da bi se otvorila vrata.
Psihoterapija nije besomučno kopanje po prošlosti. Naravno, tamo idemo, kada nas aktuelni problemi odvedu, da bismo odmrsili neki čvor o koji se danas saplićemo. Na taj način kreiramo most između trenutne realnosti i života kakav želimo da živimo. Tokom terapijskog procesa gradimo tlo po kom hodamo pre nego što je naše biće spremno da napravimo sledeći korak.
Terapija pruža mogućnost da se ugleda ono što je bilo nevidljivo, da se izgovori ono što je ostalo neizgovoreno, i istraži ono što vas brine i izaziva vam bol. Tokom terapijskog procesa se zatvaraju neki stari folderi, koji samo uzimaju potrebnu energiju za trenutne, i buduće životne korake. Moj zadatak je da budem tih ali siguran oslonac, dok učite nove veštine i eksperimentišete sa novim načinima bivanja u životu koji vas podstiče da budte ono što jeste i stanete iza svoje istine. Od toga, ne postoji veća vrednost.
Zakazivanje
Zbog popunjenih termina, postoji lista čekanja koja se otvara jednom (ili dva puta) godišnje. Tako da je to jedini način na koji možete zakazati svoju seansu. Za detaljnije informacije kliknite na dugme ispod.
