Teorija Afektivne Vezanosti: Kako Odnosi Sa Roditeljima Utiču Na Naše Veze?

vezanosti

Teorija Afektivne Vezanosti: Kako Odnosi Sa Roditeljima Utiču Na Naše Veze?

Unutrašnji modeli vezanosti ne “reprezentuju” samo prirodu prošlih iskustava, već su i prototip za stvaranje budućih odnosa

Teorija afektivnog vezivanja nastala je 50-tih godina 20. veka kao rezultat pokušaja da se odgovori na pitanja porekla i prirode čovekove osećajnosti, a tako i na pitanja uticaja ranih interakcija između roditelja i deteta na celokupan emocionalni razvoj.

Pod pojmom afektivne vezanosti njen osnivač Džon Bolbi (John Bowlby) podrazumeva neravnopravan, specifičan odnos koji se formira u najranijem detinjstvu između majke i deteta i traje kroz čitav život.

Bolbi je pretpostavio da dete internalizuje iskustva ove vrste sa roditeljima (posebno majkom) i formira unutrašnje radne modele vezanosti sebe i pretpostavljenog drugog tako da ti rani odnosi vezanosti formiraju obrasce za kasnije odnose van porodice.

U tom smislu, kada ulazimo u novi odnos, sa sobom nosimo istoriju socijalnih iskustava kao jedinstveni set sećanja, verovanja, očekivanja i strategija, koji usmerava naše kognitivne, emocionalne i bihejvioralne obrasce reakcija, našu interakciju i konstruisanje našeg socijalnog sveta.

Partnerske veze u adolescentnom periodu, više nego i u jednom drugom životnom dobu visoko koreliraju sa kvalitetom ranih afektivnih veza, što upućuje na mogućnost prenošenja unutrašnjeg ranog modela iz ranih afektivnih veza ka prvim partnerskim.

Unutrašnji modeli vezanosti ne “reprezentuju” samo prirodu prošlih iskustava, već su i prototip za stvaranje budućih odnosa. Oni su set svesnih i nesvesnih pravila i čine suštinsko svojstvo ličnosti, koje oblikuje način na koji se sistem vezanosti izražava, usmeravajući kogniciju, emocionalne i bihejvioralne obrasce reakcija.

Koji su to osnovni tipovi vezanosti ili “atačmenta”?

Džon Bolbi je ‘50ih godina govorio o tome da postoje različite varijante vezanosti što je podelio na sigurnu i nesigurnu. Kasnije ova podela se proširuje, tako što je Meri Ejnsvort (Mary Ainsworth) uvidela da postoje dva tipa ove vezanosti: ambivalentno vezivanje (zavisničko) i izbegavajuće vezivanje. Njene učenice su dodale i dezorganizovani tip koji se smatra najtežom verzijom.

Eksperiment “strange situation” (Meri Ejnsvort) jeste čudna situacija sa nepoznatom osobom za jedno dete. To je situacija koja se svodi na to da mama izađe van prostorije i dete ostane samo sa nepoznatom osobom za njega i zavisno od reakcije kad se mama vrati nakon par minuta mi možemo sa priličnom tačnošću odgovoriti da li dete ima neki od ovih tipova vezanosti. Deca će naravno u početku plakati.

Tip A ili nesigurna/povučena afektivna vezanost – oko 20% dece – (radni model majki kao dosledno odbijajućih) – Majka izbegava signale deteta, dosledno ne reaguje na potrebe deteta ili na njih pogrešno reaguje, na način koji nije povezan sa emocijama i signalima deteta. Ova deca, pošto ih majka u eksperimentalnoj situaciji ostavi, ne traže majku, ne plaču i pokazuju malo otvorenih znakova žalosti. Njihova igra je zakočena, bez istraživanja. Ne reaguju ni na odlazak, ni na dolazak majke, naučeni da njihova očekivanja ne mogu biti ispunjena. Pokazuju nezainteresovanost i svoje emocije drže jako potisnuto. Realnost je da se u njima svašta događa. Unutra je bura, a spolja ništa.

Ta deca pokušavaju izbegavati potrebu, uopšte taj odnos, jer razvijaju strah od odnosa, i od te dece se kasnije razvija u jedoj varijanti odbijajući tip, koji uspe iskompenzovati taj strah od odlaska, od kontakta, od emocija. Ova osoba uspela se izdići iz tog haosa koji je doživeo u sebi, zamrznuo to i vrlo hladno, racionalno funkcioniše. Međutim kontakt sa prepuštanjem i dubljim emocijama, nema i ne zna da ih je ikada imao u životu.

Od tog izbegavajućeg tipa privrženosti ili vezanosti dece, se kasnije razvija i plašljivi tip. Ta deca nisu uspela iskompenzovati taj strah i ona su ostala u silnoj potrebi, u potraživanju, ali nisu nikad ostvarila iskustvo da je kontakt bio dobar i siguran, nego je kontakt ostao nešto nesigurno.

U svađi, ovaj tip će biti jako “cool” držaće u sebi, i prestaće osećati. A što on manje oseća to je njegov partner najčešće još usamljeniji i samim tim razjareniji i više napada. Zato u konfliktu ovaj tip kupi kofere dok partner smišlja strategije kako da ga vrati…

Tip B ili sigurna afektivna vezanost – oko 60% dece -(radni model majke kao sigurno dostupne) – Zahvaljujući tome što je majka dosledno senzitivna, responzivna i dostupna u svakodnevnom iskustvu deteta, ono stiče poverenje u nju i biva sigurno. U eksperimentu, kada je majka prisutna, energičnije će istraživati okolinu; kada majka ode biće uznemireno i tražiće je. Može se i naljutiti ali nakon jednog ili dva minuta opet će pustiti mamu, i vratiti se kontaktu s drugim igračkama ili osobama. Dakle neće ostati striktno vezano za mamu, jer kada se vrati “utonuće” u sigurnost zagrljaja, smiriti se i vratiti zanimljivoj igri. Ove majke su sigurna baza za istraživanje, kao i uteha posle odvajanja.

Ovakva deca razvijaju i u odraslom dobu sigurni tip vezanosti. “Neću umreti bez tebe, ne zavisim od tebe, ali trebaš mi jer sa tobom je lepše”.

Tip C nesigurna/ambivalentna afektivna vezanost  – oko 10-15% dece – (radni model majke kao nesigurno dostupne) – Majka selektivno reaguje na signale koje dete šalje, nedosledno, sa odlaganjem ili nesaglasno sa detetovom potrebom i dete postaje nesigurno u njenu dostupnost, te razvija izraženije emocionalno vezivanje za majku (emocionalno zavisna, tzv. lepljiva deca), pojačano je nadgleda i kontroliše iz straha da je ne izgubi, pa nema dovoljno pažnje i interesovanja za igru i istraživanje. U eksperimentu, ova deca plaču kada majka ode,  često se i ljute, burno reaguju, i ne puštaju je posle. Kad odraste na krizu reaguje pojačavajući emocije, tako u svađi dvoje ovaj tip će vristati, plakati…

Ova deca kasnije razvijaju zavisni tip funkcionisanja u odnosima. Taj strah da ćeš otići, strah da te neće biti, strah da ću ostati sam, da te nemam nikada dovoljno, da te nemam tu, ustvari postaje unutrašnjii radni model sa kojim nastavljamo dalje kroz život.

Tip D ili nesigurna/dezorganizovana vezanost – oko 5-10% dece – Ova grupa dece ima tendenciju da dolazi iz porodica u kojima postoji brutalni prekid odgovarajućih negujućih odnosa (fizičko i seksualno zlostavljanje, zastrašujuće situacije sa starateljima za koje nisu imali rešenje). Ona pokazuju stereotipno, ponavljajuće ponašanje kome, očigledno, nedostaje svrha i odaju izgled zbunjenosti o svetu i događajima – “zamrznuti” stil nedostatka interakcije.

Za razliku od ovog tipa, svi ostali imaju nekakve strategije funkcionisanja u partnerskom odnosu. Zavisni se pokušava prilepiti, izbegavajući će se zatvoriti…Međutim ovaj dezorganizovani nema nikakvu strategiju on je potpuno pogubljen, ne snalazi se u partnerskom odnosu i teško je održati taj odnos. Tu je puno završenih veza, brakova, puno nekih veza iz različitih brakova, puno alkoholozma, ili zavisnosti. Ova osoba je elementarna nepogoda za odnose.

Klasifikacija tipova vezanosti odraslih

Meri Mejn (Marry Mein) i saradnici razvili su Intervju za ispitivanje vezanosti odraslih (AAI) i pomoću njega dobili klasifikaciju vezanosti odraslih, koja je potvrdila klasifikaciju tipova vezanosti dece. Ponovo je došlo do istih postotaka, što govori o trajnosti tih unutarnjih modela. Ona iskustva koja su deca ponela iz ranog perioda, nastaviće kroz život funkcionisati na taj način. Klasifikaciju vezanosti odraslih čine:

1.Sigurna afektivna vezanost – Sigurne bebe odrastaju u sigurne ljude koji imaju poverenja u sebe i doživljaj prihvaćenosti. Otvoreni su za rast i razvoj, istraživanje, samopouzdani su, spremni za životne rizike i radosti. I njihove partnerske veze odlikuju se  poverenjem i spremnošću za otvaranjem, a između potrebe za pripadanjem i autonomijom postoji ravnoteža. Svojoj deci oni prenose sigurnost, toplinu direktnog kontakta, poverenje, kao i sposobnost adekvatnog testiranja i istraživanja realnosti.

2.Nesigurno/preokupirana afektivna vezanost – Ambivalentna deca i kao odrasli ljudi ostaju preokupirana figurom vezanosti. Ona odrastaju u nesamostalne, “lepljive” osobe, sklone konfliktima, besu i preteranom uključivanju u afektivni odnos. Okrenuti su više sopstvenim očekivanjima i ne obraćaju pažnju na potrebe drugih ljudi. U partnerskim odnosima, ove osobe prepoznajemo kao “simbiotske” partnere koji, nesigurni u sebe, stalno traže potvrdu da su voljeni, kontrolišu partnera i veoma su posesivni. Deca ovih osoba su izložena pritisku i prisiljena da ispunjavaju želje i potrebe ovakvih roditelja.

3.Nesigurna/izbegavajuća afektivna vezanost – Nesigurna povučena deca odrastaju u odbrambeno fokusirane ličnosti. Praveći “oklop” u detinjstvu, oni sa tim ulaze u partnerske i sve druge odnose. Kako nisu razvili kapacitet za emocionalno reagovanje, ne umeju ni da daju, pa njihovi partneri, prijatelji i deca su, zapravo, bez njih. Partnerske veze su retke, a kada u njih uđu, vrlo su površni i bez očekivanja. Ove osobe su vrlo zatvorene, nepoverljive i često investiraju, radije, u materijalna postignuća, nego u odnose.

4.Nesigurna/dezorganizovana afektivna vezanost – Ova deca odrastaju uz roditelje koji su psihički bolesni ili su fizički bili zlostavljani. Oni imaju problem da razumeju šta se oko njih dešava i kao posledicu razvijaju osećanje straha. Kako rastu razvijaju osećanje kontrole drugih i pojačanog vezivanja. Ipak, ova kontrola i briga jesu drugačije od ponašanja osoba sa preokupiranim afektivnim obrascem. Osobe sa neorganizovanom afektivnom vezanošću imaju neadekvatni test realnosti, bizarne reakcije, konfuznost, sklonost povlačenju, iracionalno mišljenje, bežanje od problema, jednom rečju traumu ranog detinjstva. Njihove partnerske veze su haotične i retke (često ih ima puno ali retko se uspostavlja trajniji odnos).

Partnerske veze

U odraslom dobu, veza sa roditeljima postepeno slabi, a afektivna vezanost sa partnerom, sopstvenom decom i značajnim drugim ljudima raste, ali, čak i odrasle osobe imaju potrebu da uspostave blizinu sa osobom za koju su vezane, posebno u situaciji uznemirenosti.

Još je Bolbi smatrao da, sa stvaranjem partnerskih emotivnih odnosa u odraslom dobu, emotivni partneri preuzimaju poziciju primarnih figura vezanosti i dospevaju do vrha hijerarhije.

Dakle, u jednom trenutku života afektivna vezanost sa partnerom teži da stane na mesto afektivne vezanosti sa roditeljima. S tim što je osnovna razlika, prema Meri Ejnsvort, između odraslog i dečijeg sistema afektivnog vezivanja ta što je kod odraslih taj odnos recipročan, drugim rečima, od obe strane u odnosu se očekuje pružanje i primanje pažnje i podrške, za razliku od odnosa roditelj-dete koji je hijerarhijski gde roditelj ima veći nivo odgovornosti.

O stilovima funkcionisanja u ljubavnim odnosima na osnovu tipa afektivne vezanosti više u članku “Stilovi funkcionisanja u ljubavnim odnosima”



    0
    Dodati proizvodi
    Korpa je trenutno praznaNazad na shop