Poremećaji Ishrane: Anorexia Nervosa I Bulimia Nervosa

Poremećaji Ishrane: Anorexia Nervosa I Bulimia Nervosa

Poremećaji ishrane jesu karakterističan izraz ovog vremena, kroz koji se manifestuju unutrašnji konflikti (kao što su se u periodu oko 1900. god izražavali kroz histeriju).

Zašto su mlade žene danas u velikoj meri podložne ovim poremećajima? I pored mnogih teorija koje su doprinele istraživanju ovog fenomena, još uvek nije dat temeljan odgovor na pitanje šta uzrokuje ove poremećaje. Ali s obzirom da je ženska populacija ta, koja je de facto ugrožena, možemo poći od kratke analize konfliktne osnove izgradnje ženskog identiteta u postmodernom društvu.

Devojke su danas u konstantnoj potrazi sa savršenstvom. Rezultat postignutog savršenstva bi bila idealna kombinacija tradicionalnih ženskih osobina, senzualnosti i elegancije sa tradicionalnim muškim osobinama, koje podrazumevaju snagu, borbenost i odlučnost. Materinstvo, kao jedan od osnovnih delova ženskog identiteta se stavlja na predzadnje mesto (kada se ostvare u karijeri), ili se jednostavno isključuju. Tako dolazimo do činjenice da žene postmodernog doba, svoju “reproductive” ulogu, danas menjaju za “productive”. Tako umesto reprodukcije, prednost dobijaju efikasnost i produktivnost.

S obzirom na vrstu poremećaja koju ovde obrazlažem, telo je značajan aspekt koji se mora uvažiti u razmatranju ovog problema. Telo danas predstavlja fleksibilni objekat koji individua “poseduje” i uzima pravo da ga menja u cilju stvaranja vernog ogledala sopstvenog identiteta i životnog izbora. Kao što je telo nekada bilo pokazatelj socijalnog statusa i reflektovalo nivo socijalnih veza, tako se ono danas posmatra kao pokazatelj jedinstvenosti i sopstvenog životnog projekta.

Ova medijska propaganda koja lepotu mršavosti danas stavlja na visoko mesto, ne može biti glavni razlog ovih poremećaja, ali svakako daje nove oblike izražavanja gorepomenutih unutrašnjih konflikata. Mnogi od nas pokušavali su da putem raznih dijeta i režima ishrane koriguju svoju telesnu težinu, i postignu “atraktivniji izgled”. Međutim samo osobe za psihološkom osnovom koja podržava ove ekstremne izraze, može da nastavi taj put i kreira poremećaj.

Sada kada ovo znamo možemo preći na sledeće polje kome treba posvetiti najveću pažnju a to jeste porodica. Porodica je prvo polje gde dete uči da kreira “bounding” (vezivanje) sa značajnim drugim i gde prihvata svoje biće i uči da senzacije uobliči u potrebe.

Prisustvo roditelja danas je smanjeno (čemu doprinosi kapitalistička dinamika savremenog društva) I imamo sve manje vremena za trenutke usmerene na bivanje uz telo deteta, slušanje, odgovaranje na njegovo disanje, na njegov pogled. Prekid te telesne veze danas dolazi suviše rano u razvoju deteta, pa tako telo roditelja ne predstavlja dovoljno dugo zaštitnu zonu za fiziološke potrebe deteta.

Kao rezultat toga, dete koje je odraslo u nedovoljno podržavajućoj atmosfer i nosi psihofizičke informacije o svom iskustvu i to prenosi na funkciju ishrane koja oslikava primarnu komunikaciju. Tada dete ne može da zadovolji svoju osnovnu potrebu za sigurnošću, da stekne osećaj bezbednosti u svetu, i bude prihvaćeno i uvaženo za ono što jeste.

Dobra veza sa hranom uči dete da prima, istražuje i želi. Tu nastaje bliska veza između hrane i intimnosti, “između mirisa hrane i osećaja ne biti sam”. Za nas jedenje nema samo značenje ishrane već ulaženja u kontakt. Setimo se da beba počinje da unosi hranu kroz sisanje. Time se osećaj smanjenja gladi i osećaj zbrinutosti, sigurnosti i ljubavi usled obuhvatanja i topline majke, spaja. Tako funkcija ishrane postaje savršena arena za rešavanje unutrašnjih konflikata (konflikt umesto da se ispolji van, ostaje unutar tela).

Dete koristi fiziološki otpor kako bi počelo da kontroliše svet i naučilo da se suprotstavi ugrožavajućim stimulusima i napadu spolja. Relaciona dinamika u porodici biva internalizovana i oblikuje unutrašnji svet deteta, a hrana postaje simbol odnosa prema ljudima. Zato je u radu sa klijentima naš osnovni fokus na tome kako je realizovan taj proces afektivnog vezivanja.

Prema podacima Nacionalnog Instituta za mentalno zdravlje 2,7% tinejdžera godina izmežu 13 i 18 se borilo sa nekim oblikom poremećaja ishrane. Kako adolescenti govore jezikom tela, i kako su te godine, upravo godine redefinisanja prethodnih vrednosti, davanja značenja novim iskustvima, tako i nije slučajno da se najčešće u ovom životnom periodu manifestuju ovi poremećaji. Svojstveno ovim godinama javljaju se fiziološke potrebe za transformacijom, odnosno adaptiranjem.

Za adolescente to znači novi, utelovljeni self, novi prostori nezavisnosti i individuacije. U tom trenutku odrasli treba da imaju kapacitet da prepoznaju snagu, lepotu dece i njihovih napora da odrastu i da se usmere na to da prate i shvataju njihove potrebe iz trenutka u trenutak na kontinuumu pripadanja i autonomije.

Ako bismo opisali Anoreksično iskustvo, ono najbliže glasi ovako :

“Nikada te neću pustiti u sebe da me neguješ” – ovo stanovište opisuje ponositi oklop anoreksičnih devojaka, jer ono što je najčešće bio zahtev u detinjstvu je “moraš biti onakva kakvu te ja želim”.

Kako bi tokom uzimanja hrane koju okruženje pruža, uspela da eliminiše delove koje ne želi, odnosno doživljava kao ugrožavajuće, u cilju očuvanja sopstvenog integriteta one se adaptiraju na način da ne puštaju ništa ukoliko im uzgleda nemoguće odabrati šta će da prime od onog što okolina nudi.

Bulimično iskustvo :

“Izbacujem te iz sebe da bih mogla da pokušam da te primim nazad na način na koji ja to želim” – ovo je stanovište koje izražava očajnički, svojeglav i neiscrpan pokušaj adolescenta da ne odustane od posezanja za drugima, uzimanja onoga što bi bilo hranljivo na zadovoljavajući način ali u isto vreme oni stalno ponavljaju nemogućnost da to zaista i dostignu..

Možemo uočiti razliku između bulimičara koji imaju veću šansu za oporavak jer oni mogu da osete glad i ipak se nahrane. Anoreksične osobe to nisu u stanju zbog konfuzije selfa i nemogućnosti da osete prazninu i potrebu (koju bulimičar može).

S obzirom da Gestalt terapeuti veruju da osoba nije dobila, nego kreirala poremećaj ili bolest, iz toga nužno proizilazi stav da ta osoba ima svoj deo odgovornosti i kapaciteta da tu bolest re-kreira.

Nažalost, kako ni jedan obrazac (šema) ponašanja ne može biti iskorenjena tako se ni ovi simptomi neće potpuno povući nakon terapije. Šema zauvek ostaje deo našeg identiteta i uvek će se u stresnim ili potencijalno opasnim situacijama ona prva aktivirati (imajući u vidu da nam je ona ipak nekad i negde spasila život). Tako je ANOREKSIJA mogla predstavljati jedini način da osoba sačuva svoju AUTENTIČNOST, a BULIMIJA, NADU.Simptom će ostati, ali ćemo brže moći da uđemo u prostor koji omogućuje svesnost i odatle napraviti drugačije izbore.



    0
    Dodati proizvodi
    Korpa je trenutno praznaNazad na shop