Mi žudimo za utehom apsolutne istine jer ne možemo da podnesemo pustošenje potpuno hirovitog postojanja. Kako je Niče rekao : “Istina je iluzija bez koje određene vrste ne bi mogle da prežive”. Namazani, kakvi jesmo sa izgrađenom potrebom za traženjem rešenja, uporno se držimo uverenja da je objašnjenje…nekakvo objašnjenje, moguće. To nam stvari čini podnošljivima, stvarajući nam osećaj kontrole i veštine.
Irvin Jalom
Kada govorimo o paničnom napadu, važno je da razumemo njegov smisao:
Zašto se javlja u datom trenutku, i šta govori o fazi života u kojoj se nalazimo?
Tokom prvih godina života poruke koje dobijamo iz sredine (uglavnom od roditelja) služe nam da bismo preživeli i izgradili tlo po kome hodamo. Može se reći da nam je život prilično “isplaniran” i dobro struktuiran sve do završetka školovanja. Do tada se sve podrazumeva. Jasno je koji su naši zadaci. Nakon osnovne, ide srednja škola, pa fakultet. Kod kuće moramo da slušamo roditelje i trudimo se da svaki slobodan trenutak iskoristimo u igri. Istina, bunimo se tu i tamo, hoćemo više slobode i svojih prava. Ali jasna su pravila kao i mogućnosti.
Nakon završenog školovanja (ili pred kraj), menjaju se stvari. Iako i dalje postoje neka pravila (odnosno očekivanja) kao npr. da se zaposlimo, uđemo u brak, imamo svoju decu… to nije tako jednostavno. Ovoga puta, imamo više slobode, i prava da biramo. Onda one istine i uverenja koja smo dobijali od roditelja više nisu jedine. Sada pronalazimo svoje istine. Uviđamo da nam se ne sviđa put koji je predviđen za nas. Shvatamo da ipak nećemo da se bavimo poslom za koji smo učili. Ali još ne znamo šta hoćemo. Sada imamo slobodu da biramo, ali to povlači i odgovornost za nas izbor. I tu počinju problemi. Ovde ulazimo u rascep između starog i novog.
Životna pozicija: Ni na nebu ni na zemlji
Bilo da je uzrok iznenadni traumatični događaj koji nam je u velikoj meri promenio život, ili naš prirodni pokret odvajanja od starog ka novom, mi bivamo zaglavljeni u prostoru bez tla, gde je staro u pozadini a novog još nema. Stare mreže pripadanja, već neko vreme ne pružaju nikakvu podršku ili ih više nema, a buduća pripadanja još nisu kreirana tj. postala podržavajuća. To bi bilo kao kad bi zmija odbacila svoju košuljicu pre nego što je napravila novu. Ogoljeni ulazimo u svet bez jasnog plana i oruđa za borbu. Prebrzi životni tokovi i očekivanja sa svih strana ne daju nam prostor da se pripremimo za novu fazu, i osvestimo šta je naš lični izbor, naša istina, i za istu obezbedimo podršku. Kada sagledate vašu trenutnu životnu poziciju, šta vidite? Gde se nalazite na vašem životnom putu? Da li ste i vi u jednom vakumu ni na nebu ni na zemlji?
Panični napadi kao “napadi akutne usamljenosti”
Usamljenost jeste ključna tema paničnih napada. Upravo doživljaj izolovanosti je pozadina ovog simptoma. U fazi života gde je jedna nit prekinuta i ne znamo gde u toj NEstrukturi i haosu krenuti, treba nam neko s kim ćemo se povezati i razmeniti naše boli i podrškom ipak dati neko tlo i stabilnost.
Panični napadi u doba narastajuće autonomije
U doba individualizma narastajuća autonomija koja je u disproporciji sa podrškom značajno doprinosi kreiranju paničnih napada. Zato i nije čudo što se ovi panični napadi najčešče javljaju u periodu između kasne adolescencije i trideset pete godine upravo u vreme sazrevanja, osamostaljivanja i velikih promena na svim nivoima života. Osoba se tada često suočava sa potpuno novim situacijama i zahtevima na koje, iz te pozicije narastajuće odgovornosti, i oslabljene podrške, nije lako odgovoriti.
To je danas uglavnom period kada mladi ljudi odlaze iz svojih primarnih porodica i stiču povišeni nivo nezavisnosti. Ovaj period tranzicije, trenutno je jedan od najnesigurnijih ikada s obzirom na slabljenje porodice kao zajednice koja drži osobu okvirima pripadanja i sigurnosti u uslovima stalnih promena. Kada individua danas ode iz svoje primarne porodice njena baza je slomljena, i mora biti restruktuirana. Ta nestabilnost izlaže organizam riziku od naglog kolapsa i iznenadnog događaja, što nas čini ranjivim i uplašenim.
Upravo ovaj prolaz od pripadanja nekoj zajednici do neke nove strukture ili sistema, vodi nas u taj prostor bez tla, što je ključni faktor pojavljivanja različitih strahova i paničnih napada koji nam otkrivaju vapaj organizma za stabilnim tlom koje će mu dati zaštitu u slučaju da se dogodi nešto nepredvidljivo. To je prostor u kome vlada haotičnost, i samim tim nesigurnost zbog nemoći da se kontroliše situacija. Tako kreiramo strahove koji prete da nas potpuno parališu. To je panični napad. Poziv tela za strukturom i stabilnošću u okvirima promena i ličnog rasta i razvoja.
Dete kada pusti ruku roditelja i spozna da može hodati po prvi put bez pomoći, doživljava jednu vrstu uzbuđenja, ali i prve neuspehe. Zato neko vreme dok dete “samo ne stane na svoje noge” roditelj i dalje hoda pored njega kako bi ublažio potencijalni pad. Kako bismo olakšali sebi ovaj neizbežni put “traženja” ili “tranzicije”, moramo pronaći nove “zaštitne jastučiće” koji će dati dozu sigurnosti, u gomili neizvesnosti i promena, dok ponovo ne “prohodamo” i izgradimo novu stabilnost.
