Prinudne radnje su deo OKP-a (Opsesivno kompulzivni poremećaj). Iako prinudne radnje zajedno sa opsesivnim mislima predstavljaju celinu ovog poremećaja, ja ću ih predstaviti odvojeno, kako bih naglasila njihovu osnovnu razliku, s obzirom da je kod osoba koje pate od ovog poremećaja uglavnom dominantniji jedan od ovih delova (iako su u osnovi veoma povezani).
Postoje dva tipa prinudnih (kompulzivnih radnji):
1. Kompulzivno ograničavajuće akcije
Kod ograničavajućih prinuda, osoba ima pokrete koji služe da spuste tenziju koja dolazi od senzacije da je energija koju osećaju nepodnošljiva.
Za razliku od onoga što se dešava kod opsesivnih misli – koje teže da kontrolišu emocije i koje zajedno sa mislima izbegavaju akciju – zabranjeni pokreti imaju jasan, precizan cilj da spuste tenziju koja je postala nepodnošljiva.
Primer: Klijentkinja ima užasan strah da će baciti neke vredne stvari zajedno sa smećem. Tako ona nikada ne baca smeće nego ga nagomilava u sobi, znajući da ga može proveriti uvek i biti sigurna da su sve vredne stvari i dalje tu. Tako ona ima mentalnu sliku smeća koje nije bačeno, ali sa iščekivanjem pronalaženja vrednih stvari. Ovaj pokret postaje jasan – on ima smisao kontrolisanja njenog straha, da ako pusti sebe da uđe u agresivnost, može izgubiti neke stvari (veze) koje su njoj važne. S druge strane, postoji nešto u njenom životu što je spremno da ode, ali ona ne može da pusti zbog vrednosti koju za nju ta prošlost i dalje ima.
Rituali
- Jesu ponavljanja jednog kodifikovanog pokreta usmerenog na kontrolisanje emocija koje su doživljene kao opasne i nekontrolisane. Uvek se ponavljaju na isti način, i to je vrsta strukture koja troši energiju i koja je podržana magičnom mišlju: “Ukoliko sprovedem ovaj pokret, uspeću u kontrolisanju svojih impulse, tj. neće se onda desiti ništa loše”.
Primer: jedna mlada devojka nije mogla da zaspi dok ne namesti svoje cipele tako da jedna bude okrenuta ka vratima a druga ka krevetu. Na taj način, ona je smirivala želju da pobegne od kuće kao i njen strah od činjenja toga.
Tikovi
- Ako nemaju organsku osnovu, predstavljaju refleksna ponašanja koja karakterišu ponavljanja; I to je vrsta telesnog otpora od neke tenzije koja je postala nepodnošljiva na telesnom nivou. Najčešći element koji se može pronaći u pozadini je nemogućnost izražavanja neslaganja u porodičnom okruženju.
Mucanje
- Jeste teror koji se tiče izražavanja različitih ili agresivnih misli usmerenih ka članu porodice koga se taj koji muca, plaši. Osoba ima potrebu da izrazi sebe, ali u isto vreme oseća blokadu. Mucanje je rezultat upornog pokušavanja da se izdahne vazduh (i kaže, izrazi) koji je prekinut grčem udisanja (kompromis između govorenja i ne govorenja).
2. Kompulzivno isključujuće akcije
Pokreti koji se ovde koriste, treba da odgovore preciznoj svrsi (pranje zuba, ruku..), ali u realnosti su u službi smirivanja bola, mučenja. Dok su rituali precizni u smislu toga da se peru ruke npr. tri puta, kod isključujuće kompulzivnosti nema vremena ili brojeva kao ograničenja. Akcije mogu biti prolongirane sv e dok osoba ne postane potpuno iscrpljena.
U pozadini ovog kompulzivnog isključujućeg pokreta jeste želja da se potisne, protera jedno telesno iskustvo koje je postalo nepodnošljivo, agresivna ili seksualna telesna tenzija koje je telo osetilo sa interesovanjem ali koje je provocirano prekidom u od strane roditelja.
Osoba je uplašena da će biti kažnjena ili odbačena jer je osetila uzbuđenje. Tako ona da ne bi bila “izbačena” iz odnosa, ona otpočinje uzaludne pokušaje da “izbaci” iz svog tela to iskustvo kao i potrebu.Ona to radi pokretom za koji bi volela da bude u mogućnosti da ga izbaci, protera, ali nema uspeha u tome jer su putevi svesnosti drugačiji.
Ishod je tragično neplodan pokret upornog čišćenja ruku od strane osobe koja iako nije počinila nikakav zločin, ipak se oseća potpuno krivim.
Svaki simptom ima svoju bolnu logiku. Kako energija ne može biti izbačena, kompulzivni pokret, paradoksalno i indirektno dobija ono što negira da dobije: drži druge (od kojih nije odvojena) vezanim za sebe, ali perverzno ih iritira.
*Žurnal anksioznih poremećaja procenjuje da više od 25% onih koji traže tretmane OKP-a (opsesivno kompulzivni poremećaj), takođe zadovoljavaju kriterijume a korišćenje supstanci (zavisni klijenti). Tako da kada ovi klijenti dođu da leče svoju zavisnost (od droge, alkohola…), ta zavisnost neće biti uspešno izlečena ako se ne prorade emocionalni simptomi OKP-a, koji najčešće stoje u pozadini.
*Takođe OKP (opsesivno kompulzivni poremećaj) je često dobro skrivani poremećaj, jer izaziva veliki stid. Upravo ovaj tajnost onemogućava uvremenjeno prepoznavanje poremećaja i adekvatno lečenje.
