Kada se javi osećaj krivice, često bivamo zbunjeni, tužni i danima iza nekog događaja koji ju je izazvao, nastojimo kriviti sebe i “gristi se”. Međutim, iako postoji krivica koja nas podseća da smo pogrešili u nekoj situaciji, važno je da znamo šta nam ona poručuje u zavisnosti od situacije.
Autentična krivica
Ona ima svoj smisao i vezana je za doživljaj da smo pogrešili i potrebu da nam bude oprošteno.
Autentična krivica odnosi se na krivicu koju donosimo kada smo uključeni ili nismo uključeni u one aktivnosti koje se ne poklapaju, nisu u harmoniji sa našim unutrašnjim vrednostima i istinama.
Ta krivica koja nastaje kao posledica izneveravanja naših unutrašnjih vrednosti je nešto što podržavamo u terapijskom procesu, jer krivica koja nastaje kada izneverimo naše istine (kao recimo respekt prema prijateljstvu, doslednost, brigu za one koje volimo, poverenje), kada to svojim ponašanjem izneverimo, krivica koju tada osećamo je tu da nas podseti da u sličnim situacijama ne ponovimo isto to.
Znači to je sećanje da sam izneverila prijatelja, i sledeći put kada budem htela da uradim tu aktivnost, onda će to osećanje krivice izroniti da me podseti šta se ustvari događa ukoliko ne ispratim svoju istinu (pod uticajem nečega što možda dolazi spolja). Znači ta vrsta krivice je ono što podržavamo jer podržava osećanje dostojanstva i pravičnosti.
Neurotska krivica
Ona nema funkciju suočavanja organizma sa njegovim autentičnim potrebama već samo balansira zadovoljstvo iz onoga što smo radili a što nije dozvoljeno, i osećanja da nismo u skladu sa zakonima i principima.
Osoba tako napravi balans između zadovoljstva i patnje, kroz osećanje krivice i na kraju može ponovo da radi to što je poželeo za šta nema dozvolu.
Znači to nije autentično suočavanje, preuzimanje odgovornosti za ono što radimo, već jednostavno jedna igra gde verujemo npr. da ne treba voditi ljubav pred brak, onda to ipak uradimo pa se sutra ujutro osećamo krivim, pa nam bude žao, pa ta krivica izbalansira zadovoljstvo iz prethodne večeri, i onda to sutra ujutro mogu da radim ponovo. A nema autentične prorade i asimilacije potrebe već konstantna igra. Radim ono što želim onda osećam malo krivice, onda sam mirna i sutra mogu ponovo.
Znači ta krivica se nekako prorađuje i organizam se konfrontira sa činjenicom da nije u stanju da svoju potrebu integriše u svoj identitet.
Autentična i neurotska krivica kao tačka razvoja
Autentična krivica ima potencijal za rast i razvoj, ali ima je i neurotska krivica.
Kod neurotske krivice ćemo raditi na našim uverenjima, završavanju nezavršenih poslova (sa onim od kojih dolaze ta uverenja), i na taj način težićemo da dođemo do mesta ličnog razvoja. U ovom delu obraćamo pažnju na naš odnos sa sobom, jednu vrstu doslednosti, obećanja, discipline prema tome da nas ta krivica podseća na nešto što ne treba da uradimo ponovo Kada je u pitanju neurotska krivica, često klijenti vrlo eksplicitno kažu: “uradila sam to ali moji se ne slažu sa tim (izborom profesije, partnera..); “mislim da ne treba to da uradim jer se moje kolege ne slažu”. Imamo u narativu konflikt između toga “šta ja želim” i onoga “što se od mene očekuje”.
Na terapiji, stavljamo fokus na rad sa introjektima (uverenjima, vrednostima), što ne podrazumeva odbacivanje tog introjekta koji nam pravi konflikt, nego tendencija i napor da ga bolje upoznamo, sagledamo, uporedimo sa sopstvenim, i da izaberemo neku treću, jedinstvenu poziciju.
Tada moramo da podržati biće u osećaju “ono što ja jesam je dovoljno dobro”, i “preuzimam odgovornost da neki ljudi sa tim ne budu zadovoljni i da će možda morati da redefinišu svoj odnos sa mnom”.
