“Nema lepote bez čudnovatosti” K. L.
Dok sam razmišljala kojom temom bih otvorila Newsletter, razmišljajući šta bi bila dobra tema, zapitala sam se, šta je to što me inspiriše ovih dana, i shvatila da se nedeljama unazad spontano bavim analizom skoro preminulog Karla Legerfilda, čija ličnost me je privukla iz više razloga. Kao što to uglavnom biva, kada pratimo svoje autentične potrebe, pozive iz unutra i inspiraciju – stvari idu mnogo lakše.
Karl je bio modni dizajner, kreativni direktor modne kuće “Chanel” i “Fendi”, fotograf, i još mnogo toga. Ako znamo da iza svake rigidnosti stoji mekoća, da iza svakog oklopa postoji ranjivost – ja bih se zapitala ko je bio Karl Lagerfild u svom savršenom kostimu i poznatom “hejterskom” stavu?
Nekoliko dana nakon njegove smrti naišla sam na članak pod nazivom “Spisak stvari koje je Karl Lagerfild mrzeo”, i s obzirom da su mi iz nekog razloga, ovi “mrzitelji” uvek bili posebno simpatični (očigledna projekcija), poželela sam da malo više istražim njegov profil.
Počevši od Šopenhauera pa do mog džangrisavog i tvrdoglavog psa kog volim najviše na svetu, oduvek osećam da ima nešto posebno intrigantno kod ovakvih ličnosti.
Dostojevski, kao najveći psiholog među piscima, često uključuje ovakve likove u svoje romane, opisujući savršenu kontradiktornost između njhove krhkosti i nadmenosti. U psihoterapiji, još od Junga i principa Senke, posmatramo čoveka kroz prizmu njegovih polarnosti. Ako je akcenat na jednoj strani, ja se odmah zainteresujem za onu drugu…
Kada osećate nečiju zatvorenost, distanciranost i otpor da vas “pusti” u svoj prostor, vi prvo posmatrate fenomenološki taj njegov pokret izmicanja, a onda se pitate, kakvo je iskustvo čoveka kome je potreban takav “gard” (oklop)?
Šta znamo o Karlu Lagerfild -u?
Posmatrajući fenomenološki Karla Lagerfilda, odmah ćemo uočiti njegove crne naočare, belu kosu uvek uredno zavezanu u rep, uglavnom crno belo odelo, čvrstu belu kragnu (koja mu omogućava stabilno, fiksirano držanje “poput vojnika”). Tu su naravno i rukavice uz mnogo prstenja koje prekrivaju njegove šake. Interesantno je da su uglavnom prekrivene oči (za koje kažu da su ogledalo duše), kao i ruke kojima dodirujemo različite predmete, i ljude. U oba slučaja govorimo o “alatima” za povezivanje i kontakt.
Umeo je da kaže da ne voli da ljudi prate njegove autentične pokrete očima, i da voli da ima tu slobodu da drugi ne mogu da vide njegove reakcije.
Kada su ga pitali ko njega zaista poznaje, on je rekao da toliko dugo već oblikuje mišljenje ljudi o njemu, da veruje da je nemoguće da ga neko zaista poznaje.
Ovde već možemo nazreti šemu stida koju je on veoma dobro kamuflirao kroz svoj ekscentrični izgled, zavodivši okolinu slikom koju je odabrao da predstavi, a skrivajući sve ono gde se zaista može videti ili dotaći.
U jednom trenutku, u osamdeset i nekoj godini, je izjavio da je kriv za to što ne može nikuda da ide više, jer je previše lak za prepoznavanje i to ga “smara”. Ipak, zanimljivo je povezati potrebu čoveka koji voli svoju samoću, da istovremeno ekscentričnošću skreće pažnju na sebe. Njegova kreativna adaptacija pronašla je način da bude distanciran, a opet zahvaljujući pažnji javnosti – nikada potpuno sam.
Živeo je sam (ako izuzmemo poslugu i obezbeđenje). Smatrao je da je luksuz u vezi sa kvalitetom i stanjem uma; da je luksuz “imati vremena za sebe bez da morate živeti pod konstantnom presijom.” Poslednjih godina života najveće poverenje i pažnju poklanjao je svojoj mački. Nije govorio mnogo o svojoj prošlosti, odbijao je da pravi arhive svojih radova ili uspeha. Na pitanja novinara o teškim trenucima u karijeri govorio je da ne može da ih se seti, i da je njegova prošlost “kompresovana”.
Potencirao je život u sada i ovde. Nekada i previše – a čim je nešto previše ukazuje na mehanizam odbrane. Bio je poznat po tom stavu, a svoje “gađenje” na prošlost je predstavljao na prilično duhovit način. Smatrao je da su prijatelji koji kukaju o “dobrim starim vremenima” najgora stvar na svetu.”Ako sedite i žalite za starim vremenima koja su iza nas, možete samo da se ubijete. Zaboravite na dobra stara vremena, i učinite nešto u sadašnjosti!”
U jednoj emisiji je na pitanje zašto ne voli da priča o prošlosti ispričao neku priču koja se završavala rečenicom (citatom): “… I wasn’t there, I wasn’t happy!” (“Nisam bio tamo, nisam bio srećan!”). Da li je time želeo da nam kaže nešto, ili da nas dodatno zbuni i oblikuje naše mišljenje, nisam sigurna. U sledećem trenutku je izjavio: “I have nothing to say, and what I have to say I cannot say” (“Nemam šta da kažem, a i ono što imam ne mogu”).
Posmatrajući intervjue, dokumentarne filmove sa njim, vidimo da on ne pokazuje mnogo svoje emocije. Potencira nedodirljivost i nezavisnost od drugih. Kad poželi da smrša, on to i uradi. Kao da je sve jednostavno i lako za njega. Kreira doživljaj da je potpuno savršen, bez problema, sam sebi dovoljan, i da se do njega ne može lako dopreti.
Na kraju jedne konferencije na kojoj je Karl gostovao, ljudi iz publike su postavljali pitanja. Među poslednjima, javila se devojka koja je ispričala svoje iskustvo sa Karlom, kada ga je srela u jednom Pariskom kafiću nekoliko godina ranije. On je čitao knjigu, ona takođe, i bili su sami u kafiću. Čak joj se u nekom trenutku spontano obratio ali nije mogla da se seti šta joj je tačno rekao. Napolju je počela kiša kada je Karl krenuo sa svojim obezbeđenjem.
“Izašla sam da pogledam kako je napolju i zastala na trenutak da gledam u divnu ulicu u kojoj se nalazio taj kafić, kišu, i Karla kako odlazi, kako bih uhvatila taj trenutak i dobro ga zapamtila. Nakon deset minuta, nisam mogla da nađem taksi, i dok sam stajala na vratima, vaše obezbeđenje se pojavilo i reklo da ste ih poslali da me odvezu na adresu gde sam krenula. Bila sam iznenađena i raznežena, kao da je to bila kruna za taj, i onako prelep dan. Mislila sam da nikada neću imati prilike da vam se zahvalim za to…. “
Ako ostanemo dovoljno dugo sa fokusom da pažljivo posmatramo i usputne detalje (tokom intervjua, a posebno filmova koji su snimani o njemu, uz komentare ljudi koji su proveli neko vreme u saradnji sa njim) pronaći ćemo njegovu nežnost.
Naravno, to važi za većinu ljudi koji su naučili da je dobro sakriju i čuvaju svoju ranjivost.
Prema saradnicima, prema svojim pomoćnicima i služavkama, van kamera i očiju javnosti – Karl je bio velikodušan i brižan.
Njegova ljubav prema mački ukazuje na potrebu za bliskošću ali na neki način i osećanjem sigurnosti. U skladu sa njegovim narcističnim tendencijama, idealizovao ju je i učinio je “svetskim modelom”. Znamo da su mačke po svojoj prirodi nezavisne, i umeju biti po malo distancirane. Vole svoju slobodu i nisu posesivne. On je to voleo, i rekao jednom prilikom da je “posesivnost opterećujuća, i da ne smemo biti vezani” – što nas vodi dalje, ka iskustvima koja su oblikovala njegovo poimanje ljubavi i bliskosti.
Uloga majke
Čitala sam komentare ispod nekih njegovih intervjua na Youtube-u, gde mi je jedan posebno privukao pažnju: ”Savršeni primer narcisoidne majke i istog takvog sina. Ne fali im ni jedna jedina narcistična osobina“.
Ovde otvaramo neizbežnu temu majke, o kojoj nema mnogo informacija, ali ono što znamo jeste da je to bila jedna otresita, distancirana žena. Samouverena i okrenuta ka sebi. Neki bi rekli narcistična, a neki “klasična hladna nemica”.
Interesantan je način na koji ga je vaspitavala. Govorila mu je da on ne sme da nauči ništa da radi, jer će tako biti primoran da zaradi novac kako bi drugi mogli da urade sve to umesto njega. Ona je svojim stavom uticala na njega da doživi sebe kao nekog ko je vredan i zaslužuje uspeh. Šta više, u tome je i preterivala, pa nikada nije otišla da vidi ni jednu njegovu reviju. Bilo joj je poražavajuće da ide kod ljudi “za koje njen sin radi”.
On kaže za nju da je izgledala tako kao da sve shvata olako, da nema razlog za brigu, ali istovremeno sumnja da je možda duboko u sebi ona bila uznemirena i veoma ozbiljna – i pored toga što je delovala neozbiljno. Govorio je da je bila relativno distancirana, i da se njena ljubav morala zaslužiti. “Nije bila davež koji guši i ljubi, i meni se to sviđalo, mislio sam da je super, druge majke su mi izgledale glupo“.
Kolika je to samo ljubav prema majci, kada smo u stanju da opravdamo i zavolimo čak i njenu hladnoću, i pored bola usamljenosti – jer koje dete dok je malo ne čezne za svojom majkom i ne želi je uvek više i više? Postoji li dete kome prija odsutnost roditelja?
Ipak dete vremenom, ili odustaje od svojih potreba koje mu nisu zadovoljene (kreirajući snažne (ne)svesne mehanizme odbrane “kiselo grožđe, sladak limun”; negiranje potrebe za drugima, potenciranje i uživanje u nezavisnosti i braneći se rigidnim granicama kako niko ne bi mogao da mu priđe; ili čitav život ostaje u zavisničkim vezama, u čežnji da od partnera dobije ono što od roditelja (majke) nikada nije.
Nekada se ovo dete dalje kroz život ”lepi” upravo za takve nedostupne figure, u nadi da će ih njihova ljubav konačno promeniti (da će zbog njih, neko da odustane od svoje granice i poveže se, kao što majka nikada nije).
Ne želim da napominjem, da ukoliko se to i desi, pa nedostupna osoba postane dostupna, osoba lako gubi interesovanje – je nedostaju “poznati elementi” na osnovu kojih prepoznajemo ljubav.
Ono što smo doživeli sa svojim roditeljima u detinjstvu, bilo dobro ili loše, gradi definiciju ljubavi koja nas vodi. Nastavljamo da tragamo za ljudima koji će imati “elemente ljubavi” iz odnosa sa našim roditeljima, a u isto vreme čeznemo da dobijemo ono čega smo u detinjstvu ostali gladni.
Da se vratimo na Karla. Čini se da je kroz život ostao lojalan svojoj majci, živeći taj superiorni stav i nedodirljivost. Naravno, i pored ovog savršenog oklopa (granice) koji mu je podarila, doživljaja da ima pravo na uspeh koji je podržala svojim nedvosmislenim stavom – njena distanca oblikovala je i njegove odnose sa ljudima, u partnerskim odnosima, i na kraju, na neki način je uticala na njegovu potrebu za samoćom i izolacijom.
Nekada se ljudi adaptiraju ranijem bolu, tako da se sami izoluju pre nego što budu ponovo u situaciji da budu sa drugima koji ih ne vide, ili budu “napušteni”.
Kako nigde nema savršenih roditelja, i idealnih uslova odrastanja, izgleda da je Karl našao savršen način da nosi svoju bol. Naučio je da uživa u svojoj samoći, i našao najsigurnije načine da u njoj ipak ne bude potpuno sam. Ljubav prema mački, knjigama, i crtanju učinili su da njegov život ima punoću u okvirima “sigurnog”. Kada znamo da je neko kao dete provodio puno vremena crtajući i maštajući o tome da pravi stripove i karikature – mi vidimo dečaka koji u nedostatku spoljnih figura i kontakta, “kreira” nove.
Ipak, kasnije se preusmerio na kreiranje novih “kostima”, kao spoljašnjih maski za prikrivanje “unutrašnjih, intimnih prostora” koji nisu za svačije oči.
Potrudio se da granice (naša koža) budu ukrašene i pojačane kako bi spoljašnjost zavela okolinu i zadržala ih na bezbednoj distanci.
Možda se pitate odakle mi ove informacije o njemu i njegovom životu. Priznaću vam, od Februara sam “pretresala” sve dostupne materijale o njemu – i posmatrala fenomene koje vidim iz uloge terapeuta i uživala u otkrivanju kontradiktornosti i lepote polarnosti jednog bića.
Karl Lagerfild je izjavio da ”život postoji na stubovima svojih polarnosti”. I sigurna sam da ih je dobro poznavao i u velikoj meri bio svestan svojih unutrašnjih procesa, pa tako i uspeo da im kreira savršeni kostim za svet. Govorio je da mrzi psihoanalizu i da ko je iskren prema sebi, zna i pitanje i odgovor. Donekle se slažem, jer mislim da mnogi ljudi u dubini duše znaju svoja pitanja – a dobro definisano pitanje je pola odgovora.
Na samom kraju jednog dokumentarnog filma koji je snimak o njemu, rekao je novinaru:
“Ne počinjite molim vas samo sa onim klišeima o usamljenosti. Za ljude kao što sam ja, samoća je uspeh, pobeda. Ljudi koji se bave poslom koji od njih zahteva da budu kreativni, kao što je moj, moraju biti sami da bi napunili svoje baterije. Ne možeš živeti 24 sata dnevno pod reflektorima i biti kreativan. Mnoge stvari koje ja radim, kao što je recimo čitanje, ne mogu se raditi u društvu. Ja volim da mogu da uzmem da čitam u bilo kom trenutku, i voleo bih da svako može da ima nezavistan život. Koristiti drugu osobu kao štaku je opasno za ljude kao što sam ja. Ja se konstantno klizam na ledu i imam jako malo vremena da ga pređem pre nego što pukne.”
Radoholizam ili ljubav?
“Mrzim ideju o radu. Rad je kad imas dosadan posao kojim zaradjujes za život. To je rad”.
Mnogi ljudi sa pozadinom stida koji oblikuje njihov doživljaj sebe kao neuspešnih slabih jedinki, vodi ih neretko ka velikom uspehu koji postaje osnovna stabilnost i smisao kroz život. Identifikuju se sa svojim uspehom, “vrednost” kao posledica rada je vidljivija, pa tako često profesija postaje najstabilnije tlo po kom hodaju. Tu se najbolje (najzaštićenije) osećaju, jer za razliku od drugih aspekata života, ovaj mogu kontrolisati u većoj meri.
Svaki način života je dobar, ukoliko ne ugrožavamo drugoga, a mi uspevamo da na dobar način iskoristimo svoje bolne tačke i da održavamo balans u životu.
Karla perfekcionizam nije zaustavio, nego doveo do velikog uspeha. ”Nikad nije dovoljno dobro, nikad nisam zadovoljan i mislim da je to prava stvar, iako radim ovo sto godina!”
Ovaj stav može biti opasan i dovesti do prokrastinacije koja vodi zaustavljanju. Ipak, zdrav stid nam pomaže da ostanemo ponizni nad mogućnostima i razvojem koji postižemo čitav život. Važno je umeti preseći narcizam sa rečenicom “dovoljno je dobro!” …
Kao i u svemu, važna je mera, a on je izgleda i pored narcističnih tendencija, našao svoju.
Govorio je da on ne “radi” i da je njegov posao ono u čemu on uživa više nego da ide na odmore i skijanje – kao i da inspiracija dolazi iz samog rada, a ne sa plaže. Ovo nam svedoči o stapanju privatnog života i posla (čest mehanizam podizanja doživljaja sopstvene vrednosti u šemi stida).
Ovo može takođe ličiti i na mehanizam “zatrpavanja” poslom (poznatiji kao “radoholizam” koji je takođe jedan od derivata stida). Ipak, ni ovde ne možemo biti radikalni i donositi generalizovane zaključke. Ako radimo ono što volimo, ako time ispunjavamo svoju dušu (iako je originalno to počelo iz boli ili potrebe da zalečimo svoje unutrašnje rane) – onda možemo reći da smo uspeli!
Pa zar nisu mnogi umetnici izražavali svoja osećanja putem svojih dela, koja su kasnije obogatila život drugih? Zar se nisu mnogi lekari odlučili na taj poziv iz lojalnosti prema nekom svom kome nisu mogli da pomognu, uz želju da budu u mogućnosti da pomognu drugima? Ili kao Irvin Jalom, kada je došao doktor i spasao njegovog oca kad je bio mali?
Svaki poziv dolazi od nekuda. Pitanje je samo da li ćemo ga čuti, i odgovoriti na njega.
Da konačno zaključim
Ovim primerom, želim da proširim svesnost o lepoti složenosti ljudskog bića, u vreme kada imamo potrebu da simplifikujemo i pravimo prebrze zaključke da bismo se osećali sigurnima, da bismo se zaštitili od doživljaja sopstvene neadekvatnosti i prožimajućeg stida.
Težimo da imamo kontrolu nad situacijom i drugim ljudima, da automatski “sve mi znamo, i sve vidimo”. Mogu čak i da se složim da sve u sebi znamo – samo ne sačekamo dovoljno dugo da čujemo svoje unutrašnje znanje, i žurimo da se dokažemo i osiguramo isticanjem “apsolutnog automatskog znanja” o svetu i ljudima – koje nije ništa drugo, nego površna generalizacija na osnovu materijalnih, vidljivih elemenata koji nas zavode (i odvode od suštine).
Ne dajte se tome. Borite se protiv preplavljujućeg narcizma i obratite pažnju na ljude oko sebe. Na polarnosti koje dolaze u skrivenim oblicima pri čemu će jedna strana uvek biti upadljivija. Trudite se da ne donosite zaključke na osnovu vidljivih sadržaja, nego se oslonite na svoju dublju svesnost koju neretko zaobilazimo.
Kada iza maski i kostima, vidimo čoveka, mnogi naši dotadašnji zaključci pašće u vodu jer nisu obuhvatili dubinu u kojoj ništa nije crno belo (uprkos Lagerfildovoj želji da to predstavi). Sve vidljivo, ima svoje nevidljivo.
Pokušajte da razumete svoj život kroz ove koncepte polarnosti otkrivajući svoje (vidljive i nevidljive) delove ličnosti.
Razmislite o tome odakle ste vi krenuli, koji je vaš “background”, koji su to nezavršeni poslovi, čežnje i rane koje vas često sapliću?
Koji su vaši izbori i načini da se adaptirate nečemu što vas je bolelo?
Kako svoje rane možete najbolje iskoristiti da vaš život bude bolji?
Gde su vaše strasti, šta je za vas sreća?
I možete li pristati na cenu iste?
Kada nađete svoj balans, izbora i posledica, od svih nesavršenih elemenata od kojih se sastoji vaš život – moći ćete da stanete iza sebe, ponosno, i po malo prkosno ispred svega što vam je do tada stalo na put i pravilo prepreke klesajući vas u ovo što ste danas; praveći iz bola umetnost i iz rane lek. Uz iskreno razumevanje svojih borbi, ljubav prema načinu na koji ste se izborili, i prihvatanje žrtve koju ste podneli. Tek tada ste celi i slobodni.
P.s. Nadam se da mi opraštate na dužini teksta. Ja sam sebi ovu drskost opravdala uzbuđenjem zbog pisanja prvog Newslettera i potrebom da pratim svoju inspiraciju u nadi da ću inspirisati i druge pre svega da prate svoju dušu, bolje razumeju svoje rane i budu nežniji prema sebi, kao i prema drugima.
