Da li vam se ikada desilo da nešto jako želite ali znate da se vaše okruženje ne slaže sa time?
Postoji nešto što želite da uradite ili već jeste ali nemate podršku od porodice, prijatelja ili partnera?
Da li ste pri izboru profesije ili partnera naišli na negodovanje ili osuđivanje roditelja?
Šta je ono što ja želim, a šta se od mene očekuje?
Kada za obavljanje ili ne obavljanje određenih aktivnosti i ponašanja nemamo unutrašnju ili spoljašnju dozvolu ili odobravanje i kada tu aktivnost vezujemo za strah od kazne, tada najčešće imamo osećaj krivice. Prema sebi, prema drugome ili prema kolektivu.
Često postoje introjekti (uverenja) koja nam dolaze od roditelja ili od kulture. Oni diktiraju određeno prihvatanje ili neprihvatanje ponašanja, a naša neusklađenost sa ovim očekivanjima (vrednosti, opšteprihvaćenih istina, estetskog aspekta našeg ponašanja) izazvaće u nama osećaj krivice. Osećanje krivice možemo imati ukoliko biramo da se ponašamo ili ne ponašamo u skladu sa našom unutrašnjom istinom, unutrašnjim vrednostima i unutrašnjim estetskim doživljajima.
Dakle,šta se događa kada smo uključeni u neku aktivnost za koju nemamo odobrenje značajnih drugih?
S jedne strane osećaj krivice čini nas ravnopravnim članovima zajednice jer nas na jedan način on kontroliše, tj. da li biramo određena ponašanja koja su u skladu sa zajednicom i sistemom kome pripadamo, pa se tako suočavamo sa svojim pripadanjem i nepripadanjem.
A s druge strane on nas na ličnom nivou uključuje u jedan proces gde vidimo da se neke naše aktivnosti ne slažu sa našim unesenim vrednostima i u tom trenutku naše unutrašnje verovanje (naša istina) i ono koje je introjektovano (uneseno, primljeno) od značajnih drugih su tada u konfliktu.
Ova borba, suočavanje sa krivicom i težnja da je se oslobodimo, nije laka. Nije lako suočavati se sa krivicom. Pored toga što je ona usko vezana za strah od kazne, direktno je povezana i sa osećanjem tuge pri uviđanju tog raskoraka i konflikta između onoga što smo mi (naše lične želje, vrednosti, ono što mi svojim iskustvom prepoznajemo kao istinu) i onoga što smo usvojili odrastanjem (one vrednosti i verovanja koja smo prihvatili od značajnih drugih).
Na psihoterapiji, mi se fokusiramo na to da podržimo klijenta da preuzme odgovornost za sopstveni izbor. Vrlo važan pokret u ovom razrešavanju krivice jeste da prihvatimo činjenicu da ćemo u procesu ostajanja sa onim što jesmo, što je naša istina, neke ljude oko nas učiniti razočaranim, možda tužnim i iznenađenim. Ipak, to je cena naše individuacije i postajanja onim što ustvari jesmo, umesto onoga što bi drugi želeli da budemo.
Dakle što više postajemo transparentni sa našim unutrašnjim istinama i vrednostima to više imamo obavezu i odgovornost da se suočavamo sa posledicama i da uključujemo mogućnost tuge i razočarenja kao deo našeg kontinuiranog nastajanja. Jednostavno rečeno u terapijskom procesu prepoznajemo sopstvenu istinu i vrednosti i uporedjujemo ih sa onim što se očekuje od nas u odnosu na kolektiv i značajne druge. U tom konstantnom dijalogu i kreativnoj adaptaciji biramo neka svoja rešenja i istine.
Na terapiji radimo na preuzimanju odgovornosti za neku vrstu tugovanja takodje. Jer to tugovanje je u vezi sa odvajanjem od onih snova koje imamo kad verujemo da će se naša unutrašnja istina i vrednost složiti sa istinama koje volimo. Ali kao što znate u stvarnom životu, to se ne desi, i terapija je ustvari podrška klijentu da preuzme odgovornost za ovaj proces.
