Mnogi mi govore da treba da pišem i govorim o problemu koji se tiče stigmatizacije onih koji se (ne)odlučuju na psihoterapiju kao načinu podrške.
Da budem iskrena, ja nisam ovoj temi posvetila pažnju iz prostog razloga što sam već dugo godina u psihoterapiji, i bivajući u ovoj profesiji i sa ljudima koji se bave sličnim pomažućim profesijama, za mene psihoterapija odavno nije tabu tema.
IPAK, u poslednje vreme javljali su mi se ljudi koji se raspituju za svoje prijatelje i članove porodice koji trenutno prolaze neki krizni period, ali izbegavaju da se obrate nekom stručnom licu za razgovor, jer je to za njih poslednja opcija i znak da su poraženi.I onda trpe.
Jedna klijentkinja mi je skoro rekla “moj problem traje već neko vreme, al nisam mislila da ću baš završiti na psihoterapiji”.
Psihoterapija kao kazna
To me vraća na činjenicu da smo mi na ovim prostorima često vaspitavani da probleme rešimo sami, da “budemo jaki”, tj. da “ne budemo razmaženi”. Pa tako ukoliko želimo da radimo na upoznavanju sebe, sa nekim ko je posvetio puno godina proučavajući ljudsku dušu i rad sa ljudima, mi bivamo etiketirani, kao slabići i ludaci. Ovo često dovodi do jednog oblika potiskivanja i zatvaranja u sebe. Mi živimo u 21. veku, vreme slobode i individualizma. Danas se legalizuje mnogo toga što je nekada bilo nezamislivo, a terapija ljudske duše (duše – koja je tek sad zbunjena usled svih promena u svetu) i dalje ostaje pod senkom stida? Tako i danas kada dođemo do psihoterapije – osećamo neuspeh, i neku vrstu kazne.
Tome svemu doprinosi doba naših „avatara“, profila na Instagramu i Fejsbuku gde niko ne postavlja svoje fotografije iz trenutaka očaja, patnje, nemaštine, situacija kada su uplašeni, razočarani i bezvoljni. Na tim fotografijama koje gledamo, niko ne radi, svi putuju, imaju divnu garderobu, jedu ukusnu hranu i imaju uspešne partnerske veze i prijateljstva ili pak uživaju u svojoj samoći – u svakom slučaju oni uživaju u životu, a SAMO SMO MI U PROBLEMU.
Tako se dalje povlačimo u sebe, gubimo samopouzdanje, stvaramo neke nenormalne standarde i nedostižne ciljeve, i polako počinjemo da verujemo da su svi drugi ok, a mi ćemo zauvek biti nesrećni. Još ako se tada javimo na psihoterapiju – to je pečat da ne pripadamo ovom “normalnom” delu društva.
Ne dajte se zavesti. Ničiji život nije idealan. Možemo ga učiniti lepim, ali žanjemo samo ono što smo posejali. Mi smo živa bića, veoma krhka i ranjiva, a u isto vreme, sa ogromnim kapacitetom da se prilagodimo i preživimo teške trenutke. Zato se nećemo lagati, niti da smo nesavladive stene kojima ne može niko ništa, niti da je naš život očajan i bezvredan ako nas je savladao trenutak slabosti.
Možemo glumiti šta god hoćemo na televiziji, društvenim mrežama, pred gomilom ljudi. Možemo napraviti idealne fotografije rajskog života i uživanja – ali ostajemo sami sa sobom kada uveče skinemo šminku, dnevni kostim i masku i legnemo u krevet čekajući da nas uhvati san. Moramo dozvoliti sebi da imamo slabosti i krize. To je deo svakog NORMALNOG života.
Psiholozi i psihoterapeuti JESU tu da bi vam pomogli da prevažiđete te periode, i budete mirni i u skladu sa sobom, a ne da živite lažne živote Instagrama. Jedan terapeut je to lepo rekao: „Kod mene dolaze samo normalni ljudi. Ludake donose.“ Činjenica da ste se obratili za stručnu pomoć samo govori o tome da ste snažni i odgovorni.
Uradi to sam
Već sam govorila o tome da mnoge kulture i porodice podržavaju ideju “uradi to sam” jer se traženje pomoći shvata kao slabost. Ali možete li reći da je jak čovek koji trpi, pati u sebi, ne može da izađe iz vrtloga problema, pretvara se, laže druge i sebe? Tako trpi i čini da jedini život koji mu je dat prolazi u neistini, neslobodi, tenziji i patnji utičući značajno na kvalitet sopstvenog života. Čovek koji se stidi da pokaže da je čovek – sa osećanjima, strahovima, slabostima? Da li je to onda slabić ili snažna osoba?
Vi niste vaš problem
Kada klijent dođe prvi put, ja volim da ga pitam ko je on, šta inače radi u životu, kako provodi svoje dane… – pre nego što mi kaže svoj “problem” ili temu sa kojom je došao na terapiju. Jer, kada ljudi imaju neki problem koji ih okupira, i obrate se stručnom licu zbog problema, oni se identifikuju sa njim. I onda kao da ne postoji ništa drugo, i kao da sve što je dobro u njihovom životu nikada nije ni postojalo. To doprinosi osećanju beznađa i očaja.
Zato je važno da probleme na koje nailazimo u životu prihvatimo kao deo života, koji nas podstiče da se dalje razvijamo. Jer rutina i stanje mirovanja, ako predugo traje, vodi “umiranju”, dok nas kriza budi. Svaka prepreka ili poteškoća nije kazna – nego prilika.
S druge strane, nepriznavanje da postoji problem, potiskivanje istog, dovodi do većih psihičkih problema, a neretko i različitih psihosomatskih tegoba.
Nije sramota ići na psihoterapiju
Uspešna terapija daće vam instrumente da bolje razumete sebe i sopstvene procese, borite se sa životnim prelazima, razvijete nove odbrambene mehanizme i omogućite sebi dalji psihološki rast i razvoj. Efikasna terapija pomaže u ublažavanju napetosti i patnje uslovljene starim obrascima funkcionisanja i promoviše lični rast i promenu.
Nemojte trpeti. Lakše je kad kažete nekom. Nekom ko vas razume. Neke stvari koje se vama događaju, događaju se u tom trenutku i mnogim drugim ljudima. Nekada kada moji klijenti samo o tome čuju bude im lakše. Jer vide da su NORMALNI kao i drugi ljudi. Vide da oni nisu neki vanzemaljci i otpadnici društva sa problemima.
Neke faze u životu nose sa sobom set razvojnih problema kroz koje manje-više svako od nas prolazi. Zašto biti sam u tome? Zašto patiti i mučiti se? Danas postoji puno načina da pomognete sebi, da se otvorite i kreirate kvalitetniji život.
Nemojte pristajati na bol, razne Instagram maske i filtere, jer njih ljudska duša ne poznaje. Vi ste za svoj život samo sebi odgovorni. Da li ćete dozvoliti da lažne vrednosti upravljaju vašim životom, ili ćete prihvatiti istinit život sa svim što on donosi – samo je vaš izbor.
