Da li smo svi zaboravili sa čime smo se borili u svojim tinejdžerskim danima? Koliko je bilo zbunjenosti, dilema, pitanja, strahova i nesigurnosti pri ulasku u život odraslih?
Mislim da se nepravedno zapostavlja značaj i intenzitet ličnih sukoba i konflikata koji se javljaju u adolescenciji, na putu razvijanja sopstvenog integriteta i autonomije, kao nužnih elemenata sazrevanja. “Besni, drski i nerazumni” adolescenti kako ih obično vide odrasli danas, vode neku svoju borbu, ali to nije bilo kakva borba. Ona izaziva jedan specifičan stav okoline : “Šta tebe može da muči, tvoje je da ideš u školu i da učiš, ne misliš ni o čemu. Uživaj dok ne dođu pravi problemi. Verovatno si se zaljubio/la.”
Možda se i jesu zaljubili. Recimo da je to njihov osnovni problem koji nama u prvi mah izaziva blagi smešak pri pomisli da to nazivamo “problemom”. Možda upravo taj odnos ostavi značajan pečat na sve buduće odnose. Možda su baš te prve veze jedan od krupnijih koraka u adolescenciji. A kako su to prva iskustva, puno je frustracija, strahova i dilema koji proizilaze upravo iz njihovih godina koje podrazumevaju nesigurnost i nedostatak samopouzdanja. Često budu povređeni. I onda kako bi sakrili sopstveni neuspeh i bol, oni se brane. Postaju “besni, drski i nerazumni”. Onda još i roditelji zbog svoje zabrinutosti što “ne prepoznaju više svoje dete”, pokušavaju da mu pomognu, a to najčešće podrazumeva ono što sami adolescenti tumače kao “smaranje i gušenje”. U trenutku kada se oni bore za soptvenu nezavisnost i bar neki nivo samostalnosti, ove pokrete roditelja tumače kao krajnje ugrožavajuće i otežavajuće u njihovom procesu odrastanja. Jer ne samo da ne uspevaju da osvoje neki svoj prostor nezavisnosti, nego i kada probaju često odmah na početku dožive neuspeh.
Terapija sa adolescentima
U literaturi se najčešće navode adolescenti koje roditelji dovode na terapiju. Oni iz tog razloga odmah ističu svoje negodovanje i nepoverenje. Međutim, ja moram da naglasim da moje dosadašnje iskustvo sa adolescentima akcentuje one koji dobrovoljno dolaze i nemaju veliki otpor. Oni strpljivo čekaju da se završi prva, zajednička seansa sa roditeljima, kako bi oni nastavili da se viđaju nasamo sa terapeutom gde imaju prostor samo za sebe. U tom prostoru, imaju osećaj da ih “bar jedna osoba” koja je u ovom slučaju terapeut, posmatra kao nezavisnu individuu želeći da čuje ko je ona, šta misli, šta želi, i šta ga muči (kao odraslog u izgradnji). Naravno da je to lakše nama, psihoterapeutima, jer ovaj odnos doprinosi objektivnijem pristupu, lišenom bojazni i strahova koji prirodno pripadaju ulozi roditelja.
Ovo jesu za roditelje teški trenuci. Javlja se osećaj krivice i neuspeha. “Kako ja ne mogu da pomognem svom detetu? Šta sam pogrešno uradio/la”?
U ovom periodu odrastanja adolescenata, javljaju se fiziološke potrebe za transformacijom, odnosno adaptiranjem. Za adolescente to znači novi, utelovljeni self, novi prostori nezavisnosti i individuacije, a odrasli u tom trenutku treba da imaju kapacitet da prepoznaju snagu, lepotu dece i njihovih napora da odrastu i usmere se na to da prate i shvataju njihove potrebe iz trenutka u trenutak. Paradoks i teškoće roditelja u obuvatanju ovog procesa jesu u tome što njihova deca u ovim trenucima probijaju granice, odbijaju ih, osvajajući neke nove teritorije, a opet nesvesno traže da roditelji budu tu za njih i sačuvaju ih od njih samih. Sve ovo, dešava se na tom kontinuumu PRIPADANJA I AUTONOMIJE, kao osnovnim elementima adolescentske krize
Šta terapija nudi?
Smisao terapije jeste da se podrži i unapredi razvojni proces. Tinejdžeri su često zaglavljeni u pasivnoj ulozi “dobrog deteta”, i u njima se često odvija neuspešna borba gde pokušavaju svoj razvoj i napredak da umetnu u statičnost i kontinuitet porodice. Međutim svaki njihov korak u skladu sa prirodnim rastom i razvojem, često se tumači kao agresija i atak na porodičnu dinamiku. Tako ostaju frustrirani sopstvenim naporima da dobiju potvrdu svoje odvojenosti i prava na autentičnost.
Oni se u ovim godinama bave istraživanjem unutrašnjih procesa, žele da istraže i otkriju unutrašnji svet koji se velikom brzinom širi, na taj način da ih dovodi do potpunog ludila (što odgovara i laičkom opisu adolescenta). Oni su jako zbunjeni usled toga što su otkrili delimično svoj svet, gotovo se udavili u njemu, i onda vape za vodičem koji će ih pronaći i vratiti u svet svakodnevne ljudske razmene koja se sada menja zbog toga što su sami adolescenti promenjeni novim saznanjima koja ubrzano dolaze i iz sredine i iz unutrašnjeg sveta.
Separacija kao nužan pokret odrastanja
Veliki deo ponašanja tinejdžera kreiran je kako bi napravio granicu ili separaciju između njih i odraslih. Ovaj čin “udaljavanja od porodice” se transformiše od unutrašnjeg psihičkog impulsa u konkretan realan čin kroz skoro ritualno ponašanje : izbegava se zajednički ručak, pre će ručati sa prijateljima.. A u istom tom togu gde se povlače u svoj prostor oni će se često osećati izolovano i usamljeno (ne zato što roditelji nisu prisutni ili su nezainteresovani), upravo iz razloga što je separacija postala IMPERATIV, moranje, kako bi nastavili svoj zdrav proces odrastanja. Taj proces adolescenta koji se tiče stvaranja doživljaja odvojenosti, autonomije i razgraničavanja od sveta odraslih je u službi povezivanja sa tim svetom, ali na jedan potpuniji i zreliji način.
Zabranjene aktivnosti kao ritual separacije
Ponekad će adolescenti upadljivo držati roditelje u neznanju o tome šta radi, njegove priče o popodnevnim događajima postaju isprazne, manje deskriptivne i sa manje konkretnih događaja. Mogu čak postati i prilično uznemireni kada se od njih zatraži da ispričaju detalje, jer to pitanje shvataju kao invaziju na neki nov, privatan posed.
Ovaj ritual, kojim se roditeljima ne dozvoljava da imaju tačan uvid u to šta oni rade nije uvek pokušaj da se sakrije neka zabranjena aktivnost (iako je to u velikom broju slučajeva takođe deo ove priče), to je sekundarno. A ono što je od suštinskog značaja jeste značenje skrivanja : skrivanje i davanje pogrešnih informacija služi da razori i smanji, tj. da učini fleksibilnijom tu silu veze između deteta i roditelja.
Akcentovanje različitosti na osnovu svog fizičkog izgleda takođe je čest instrument u procesu odvajanja. Tetovaže, pirsinzi, provokativna garderoba, neobične frizure. Nisu retki slučajevi tinejdžera sa najrazličitijim bojama kose (crvena, zelena, plava..), mada se danas usled novog trenda i odrasli mogu videti sa golubije ili tirkizno plavom bojom kose, no to je već druga tema.
Odrasli uglavno reaguju negodovanjem i neodobravanjem, što adolescent tumači kao jos jedan ritual koji ih odvaja od roditelja, čime zadovoljavaju svoju potrebu da se osete kao posebni entiteti u odnosu na članove svoje porodice (i ne samo njih).
Adolescenti ignorišu, zaobilaze, preskaču i krše pravila, preziru autoritete i uključuju se u ponašanje koje ni jedna odrasla osoba ne bi lako oprostila. Tako da zabranjena aktivnost jeste jedan ritual separacije. Pa tako roditelji najčešće i dovode svoje tinejdžere na terapiju kada ih uhvate u nekim lažima, krađama i sličnim aktivnostima koji ih dovedu do preplavljujuće zabrinutosti i straha.
Upotreba droga i alkohola jesu savršeni primeri tih aktivnosti koji služe pojačavanju granice među njima. Takve aktivnosti ih vode van granice poznatih mapa u neoznačena i nepoznata područja, te razdvajanje sebe od roditelja prerasta iz želje u činjenicu.
Šta možemo zaključiti?
Da završim ovaj kratak podsetnik kroz šta smo svi u manjoj ili većoj meri prolazili u našim tinejdžerskim danima. Možda odrasli život karakterišu neki ozbiljniji problemi (ko može da utvrdi nivo ozbiljnosti?), možda smo usled svakodnevnih obaveza i borbi sa kojima se suočavamo, zaboravili na neke godine koje su davno iza nas, a kada je “zaljubljivanje bilo najveći problem”… ali za razliku od odraslih koji su heroji dok se bore sa svojim “velikim problemima” i svakodnevnim borbama koje su očigledne, adolescenti kao da nemaju prava na svoje borbe, i probleme, u poređenju sa onim “odraslim problemima”. Svi mi mislimo da bismo se danas lako snašli sa adolescentskim izazovima, i to je verovatno tačno. Ali za tinejdžere u tom trenutku, kada su integritet i identitet još uvek u izgradnji, kada nemaju iskustvo koje može da ih podrži, i kada je u toku redefinisanje vrednosti i uverenja koje bi dale podršku i pravac kretanja, to uopšte nisu nisu lake godine.
Ne zaboravimo, da su to mladi odrasli ljudi koji neiskusno vape za svojim prostorom gde bi se ostvarili kao samostalne individue kroz sopstvene uspehe. Oni se bore hrabro, a s obzirom na njihovu mladost i neiskustvo u životnim borbama, svaki njihov napor je veliki, a svaki (možda nespretan) pokret, je pokret sazrevanja.
